Последњих дана маја 2014, непосредно после ужасних поплава које су до граница издржљивости угрозиле Србију, на овом истом месту сам објавио текст „Ментална демобилизација”. Не волим да цитирам себе, то је на граници пристојности, али овог пута немам другог избора. Поновићу део текста, ових дана када нас поново угрожавају поплаве, за које се надам да ће утихнути и да ће, по обиму и штети, бити неупоредиво блаже него оне пре две године.
У том тексту, између осталог, пише: „Сви у овој земљи морају да схвате да се из ове трауме не може изаћи истим старим методима, да ништа није исто као пре 10 дана, да она солидарност која је била задивљујућа после неколико дана прераста у претећу бомбу ако се из тога не изађе рационалном и за друштво корисном ’демобилизацијом’. Намерно кажем демобилизацијом. Ситуација јесте слична изласку из рата. Добровољци се данас осећају, не без разлога, као неко ко је спасао земљу. Ако не виде да то неко поштује, да је спреман да успостави систем, да употреби сву ту енергију, вољу, знање које су показали људи у по живот ризичним ситуацијама – ко зна у шта ће се тај бес и новодобијено самопоуздање претворити.
А нервира ме што знам да је то могуће искористити и за нешто добро. Ово паметна заједница мора да искористи као одлично тестирање људских ресурса. Да искористи чињеницу да нисмо могли да приђемо Сава центру, Арени и насипима оних дана, да су се људи ту углавном понашали врло одговорно. Да су скакали у воду без речи, желећи да помогну. Да сам у Хали спортова видео 500 клинаца који савршено раде… Друштву се мора обезбедити ред, али му се мора омогућити и да дише. Иначе је свеједно да ли ће се угушити од воде, у метежу или под притиском.”
Шта се десило и променило за непуне две године? Нећу улазити у то да ли смо закрпили све рупе у систему одбране од поплава, да ли су сви урадили свој посао, зашто је то тако… Као и пре две године, то питање је врло компликовано. Србија је земља која тешко успоставља систем у било чему. И када донесете одлуку да нешто трајно решите, у међувремену вас нижи ешелони бирократије убију у појам, стално вам говоре да ће сви бити у реду… и никада се ништа трајно не реши.
Мени је, међутим, много важније у каквом духу, менталном „стању нације”, дочекујемо нову елементарну непогоду? Да ли смо смирили друштво, да ли смо данас способни да, колико год је то могуће, мирно изађемо на крај с потенцијалном катастрофом?
Нажалост, скоро сам потпуно уверен да нисмо. Успут, ове нове поплаве падају и у политички наелектрисано време. Расписани су избори, драматично је велика неравнотежа на политичкој сцени, скоро да се извесно зна глобални исход избора. А истовремено, људи су преуморни и нервозни. Не треба нам темпирана бомба.
Погледао сам прве реакције након што су поплаве почеле. Поново ми се учинило да ћемо ући у бесмислени рат, панику, нервозу, стално надгорњавање. Не знам како ћемо ове године, још у изборној кампањи, избећи да се не отрујемо ратовима на друштвеним мрежама, гласинама, снимцима у којима једни доказују да систем не ради, а други да је „све под конац”.
У ове две године сви смо могли више да учинимо да нам се ово не понови. И понављам, ту не мислим само на јавна предузећа, локалне самоуправе и друге институције које треба да се старају да се Србија не затресе од страха чим стигну пролеће и кише.
Говорим о атмосфери у друштву. Нисмо адекватно наградили оне који су се прошли пут жртвовали. Као обични људи, грађанке и грађани, као приватници који су помагали у тим страшним данима, као млади који су у пролеће 2014. показали да су непоштени старији који им стално приговарају да су лењи, да ништа не знају… па чак и да не воле довољно своју земљу.
Да ли ће ти исти људи и сада пожртвовано помагати ако крене по злу? Сигуран сам да хоће. Да ли их још више нервира што, док то раде, имају утисак да се то не цени довољно и да не може све увек да почива на доброј вољи и ентузијазму? Хоће, немојте имати сумњу у то. Послушајте шта људи око вас говоре. Не морате ићи на друштвене мреже ако мислите (често с правом) да тамо људи претерују или да нешто говоре зато што имају политичке циљеве.
Још није касно да спречимо неку велику штету. За то је важно да сви буду одговорни и озбиљни. Немојте да ситничарите, иако је изборна кампања. Одајте признање свакоме ко је добронамеран и помаже. Не претерујте са страначким активизмом. Не дајте да нападају или да бране активисти који су на граници хистерије и желе да се докажу. Омогућите друштву да дише, без обзира на то да ли сте власт или опозиција. Будите ауторитети.
Директор Trust Market Research
