Први пут у Србији, пре неколико дана, две девојке су отишле пред матичара и затражиле да озваниче своју везу. Испред општине их нису чекали ни сватови ни трубачи. Дошле су у тишини и без великих илузија да ће тог дана склопити брак. Било им је добро познато да Устав забрањује брачну заједницу особа истог пола, као и да не постоји закон који признаје регистрацију истополне заједнице. Али у том чину њих две су виделе само први корак у правној борби пред вишим правосудним инстанцама.
Како за „Политику” причају Београђанке М. и С., уз молбу да не откривамо њихове идентитете јер их ни после пет година заједничког живота нису прихватили сви чланови породице, после усменe чекају да им на кућну адресу стигне и званична одбијеница. Потом планирају да се обрате Управном суду, али и надлежним министарствима, повереници за заштиту равноправности и омбудсману.
Без обзира на то што у Србији не постоји закон који признаје заједницу два мушкарца или две жене, њихова легализација је постала стандард у већини земаља које су у Савету Европе, организације чији је Србија члан већ 15 година. Међународни суд за људска права изричит је да државе морају законом да уреде такво партнерство: или ће им признати право на брак или дозволити регистрацију истополне заједнице. У случају овог другог, истополним паровима се не признају и права на усвајање деце и вантелесну оплодњу.
Да ли је у Србији одлазак пред матичара намера да се друштву, у којем пет хиљада полицајаца чува хиљаду учесника „Параде поноса”, гурне прст у око или je то само једна битка у рату за стицање основних права? М. и С. кажу да је им није циљ да мењају свест својих суграђана или комшија, већ да поставе сасвим једноставно питање – јесмо ли заиста једнаки пред законом и Уставом. Јер права о којима обични парови и не размишљају за припадника ЛГБТ популације, којих је далеко више него што се то види на парадама, искључиво су привилегија хетеросексуалаца.
– Знам да многи људи у Србији мисле како имамо сва права, али када је моја партнерка доживела потрес мозга, нисам могла доктору да објасним шта се тачно десило, нити сам могла да будем уз њу или да од лекара чујем дијагнозу. Истополним паровима је немогућа мисија да остваре здравствено осигурање преко запосленог партнера, да наследе његову пензију или стан – појашњавају М. и С., које као посебан проблем наводе да парови неупоредиво теже добијају стамбене или друге кредите због чега су осуђени на сталне селидбе из једног у други подстанарски стан.
Ово није само питање начела, већ решење за оне партнере који, рецимо, годинама живе у стану који су заједно купили, а само зато што су истог пола не могу да наследе заједничку имовину. Србија је начинила озбиљан напредак по питању положаја ЛГБТ популације када је пре две године добила прву геј премијерку, а у годишњем извештају међународне асоцијације ИЛГА, коју чине 1.523 ЛГБТ организације, Србија се налази у групи од 52 земље (међу којима су Норвешка. Белгија, Немачка) у којима је широка законска заштита од дискриминације на основу сексуалне оријентације. Исти извештај показује да је у око 60 земаља још увек кривично дело бити у вези са особом истог пола. Иако у поменутом извештају тога нема, поштено је рећи и да је Србија међу три земље која највишим правним актом не дозвољава брак или партнерство особа истог пола. Тачније, Устав дефинише да се брак закључује на основу слободно датог пристанка мушкарца и жене пред државним органом.
Док разговарамо у кафићу који ни гугл мапа прецизно не налази, јер према неписаним правилима које су нам појасниле, нису сви локали у престоници расположени за геј госте, схватамо да у њиховом заједничком животу нема места за спонтаност. Зна се растојање које ће бити између њих две док ходају улицом, а осећај слободе престаје чим пређу кућни праг.
– Чак и у четири зида има дана када се претварамо да је веза између нас само пријатељска. Подстанарке смо, па када газда долази по кирију правимо сценографију по којој живимо као цимерке, а не као љубавни пар. Дневну претварамо у другу спаваћу собу, склањамо заједничке фотографије и сваку ситницу која би нас одала – откривају наше саговорнице.
Тако изгледа живот у престоници једног високообразованог геј пара којег се родитељи нису одрекли преко новина. За оне у мањим срединама положај је још тежи. И о томе сведочи М., иначе психотерапеуткиња, чији су клијенти углавном припадници ЛГБТ популације.
Деценија изгубљена у обећањима
Скоро читаву деценију владајуће партије обећавају доношење прописа о регистровању партнерства особа истог пола. Постоји и Нацрт закона који предвиђа да хомосексуални парови остваре права из пензијског, здравственог и социјалног осигурања баш као и супружници у браку. Али од 2010. године заборављен је у фиокама законодаваца, па правници сматрају да је у неким областима и застарео. Доношење тог закона предвидела је и Влада Акционим планом за примену националне стратегије превенције и заштите од дискриминације и то од 2014. до 2018, али ни овај документ никада није изашао из фолдера извршне власти.
Адвокатица Марјана Мајсторовић истиче да је за истополне парове у Србији врло важна пресуда Међународног суда за људска права из 2015.
– У случају „Олијари и други против Италије” пресуђено је да Италија крши Члан 8 Европске конвенције о људским правима, јер не пружа било који облик правног признања истополним паровима. Ми се надамо да ће се случај М. и С. решити у нашој земљи и да нећемо морати по правду у Стразбур – објашњава наша саговорница.
