Проблем контроле здравља код нас који смо привремено у иностранству сложенији је него код људи у Србији. Неко не говори руски, неко ради на црно, дошао је из малог места, па не зна ни како да оде код лекара… Све су то озбиљне препреке, али нису и не могу бити оправдање за неодлазак код лекара у случају неке тегобе.
Пре више од шест година, управо у време свињског грипа, на једном објекту изводили смо унутрашње радове. По препоруци једног инжењера из Москве, дошла су нам четворица нових монтера. У питању су наши људи који су због бољих услова које смо им понудили пристали да раде код нас. Један од њих је био прилично ћутљив и тајанствен. Скоро увек је био с цигаретом, причали су да је и пио, али није се опијао. Није се дружио са колегама, па чак ни са цимерима. Није био ни конфликтан ни провокативан – једноставно је уживао у свом миру. Звао се Јова.
На послу је био дисциплинован, вредан, сматрали су да би требало да буде бржи, али то му није био велики недостатак. Након месец дана један пословођа се почео жалити на Јовину спорост. Он је сувише хвалио себе и инжењери га нису узимали за озбиљно, па самим тим ни његове примедбе нису биле много важне. Како се Јова осећао и какве је тегобе имао месец дана, нико не зна. Редовно је долазио на посао, радио као и обично, и онда два дана није био на послу. Цимери су рекли да је болестан, следећи дан је дошао, рекао је да му је боље. Монтер који је радио с њим после је причао да су у једној подрумској просторији постављали радијаторе и да је он излазио на цигарет-паузу у ходник, где је било топло, а Јова је остајао унутра. Кад би се вратио, Јова би био поред отвореног прозора. На питање зашто отвара прозор, кад је и овако хладно, одговорио је да нема ваздуха: „Загушљиво ми је.” Сутрадан није дошао на посао.
Како се Јова осећао и какве је тегобе имао месец дана, нико није знао, редовно је долазио на посао, радио као и обично, и онда га два дана није било, цимери су рекли да је болестан
Због непланираних обавеза остао сам дуже на послу. Након пола сата прековременог рада, зазвонио ми је телефон. Јовин цимер ме је назвао и саопштио ми лошу вест. Пронашли су га мртвог на столици на балкону; тамо је било хладније него у соби и ваљда је имао осећај да има више ваздуха. Нисам знао шта да радим и кога звати, хитну помоћ или полицију.
Јовин цимер је рекао да је он већ позвао полицију и да хитна не може помоћи, јер он је већ дуго био на балкону.
Са мном је био и колега који је боље говорио руски. Пред нама је било низ незахвалних и непријатних, али обавезних послова. Прво је требало дати изјаву руској полицији. Били смо преплашени, јер Јова је живео на једној адреси, а био регистрован на другој. Просто у року од месец дана нисмо успели све да завршимо. Кад смо дошли у стан у коме су живели, тамо су биле три екипе погребних служби. Полиција је само уписала наше изјаве. Захтевала је да једна од те три екипе његово теле одвезе у болницу у којој ће се обавити обдукција и тражили су да их обавестимо о резултату обдукције. Све остало за њих је било формално.
Колега се мучио са руским погребним службама, морао је да преузме резултат обдукције, обавести полицију, спреми документацију која је неопходна за транспорт покојника. Ја сам морао да обавестим његову породицу. Помисао на породицу педесетогодишњег човека још више ме је растројила. У именику његовог мобилног телефона пронашао сам брата. Лакше ми је било да прво назовем њега. Он је тешко примио вест, али је био довољно прибран. Рекао сам му да резултат обдукције још не знамо, али знамо да је био болестан и да неколико дана није долазио на посао. Договорили смо се да се поново чујемо на крају радног дана. Питао је за трошкове транспорта покојника. Рекао сам му да ће их фирма платити и обећао сам му да ћемо ми као колеге скупити нешто новца за помоћ његовој породици. Замолио је да прегледамо његове ствари и да евентуални новац, кредитне картице, штедне књижице пошаљемо заједно са осталим документима. Питао је да ли ће и фирма дати неку помоћ. Обећао сам му да ћу питати генералног директора.
Сви су прихватили предлог да скупимо новац за помоћ изузев једног радника који није хтео да да ништа. Рекао је да му је помогао док је био жив, тако што му је једном платио такси. Генерални директор је дао налог да се из касе фирме издвоји одређена сума новца за помоћ и рекао нам је се потрудимо да изађемо у сусрет свим жељама његове породице.
До краја дана (био је петак) све је било извесно. Купили смо авио-карту и добили резултат обдукције – у питању је била тешка упала горњих дисајних органа. Све документе смо скупили, морали смо да их преведемо на српски и на енглески. Било је вероватно да све то у суботу урадимо и да ковчег са његовим телом у понедељак крене. По договору, назвао сам његовог брата и све му објаснио. Новац који смо скупили, пронашли, као и онај који фирма издваја обећао сам да ћу послати одмах „Вестерн унионом”, а штедну књижицу и остале документе у понедељак заједно са ковчегом. За сваки случај, питао сам да ли да за примаоца ковчега именујемо њега или неког из Јовине уже породице. Он је одговорио да Јова није планирао породицу. Касније смо ту информацију добили и из другог извора.
Иако је на почетку изгледало безазлено, на крају се трагично завршио један живот – живот човека који је дошао у иностранство да заради неки новац којим ће своју будућност учинити сигурнијом. Нажалост, остао је без будућности. Незахвално је размишљати шта би било кад би било, али не могу да се отмем утиску да би све било другачије да је отишао код лекара.
Са њим у стану живели су један Рус и два Србина. Рус је, бојећи се свињског грипа, обавио комплетну лекарску контролу, а Србима је била довољна његова контрола. Пошто је код њега све било у реду, закључили су да су и они здрави.
