Горњи Милановац – Сећате ли се оне партизанске песме „Шуме, шуме, на свему вам хвала“? Не само тада – шуме су нам биле поуздани савезник током вишевековне борбе за слободу. Да Србија, поготову Шумадија, није била богата шумама, како би се хајдуковало, како нејач у збеговима скривала, како харачлијама бусије постављале! Данашње наше „харачлије“ су поплаве. Али, нема више оних шума да нам помогну да се са њима успешно носимо. Посекли смо их где год смо стигли, па бујице са голих брегова несметано наносе „дрвље и камење“ на њиве, у куће и торове, на асфалт градова.
„Политикин“ саговорник, проф. др Слободан Вучићевић, ранији дугогодишњи извршни директор за развој „Србијашума“ и професор на шумарским факултетима у Београду и Бањалуци, указује – сад кад се цела земља бави последицама – на узроке ове освете Мајке природе.
– Дебео муљ на улицама Лучана и других градова и села су бујице донеле са огољених падина. Противно и природним и земаљским законима, Србију смо обешумили; почело је у 19. веку и траје до дана данашњег. Нема више шта да задржи воду, па она несметано спира ораницу, одваљује стење и саноси у подножје брда и планина. Знате ли да на једном хектару под шумом има од 30 до сто тона суве шумске простирке („шушањ“), и да један кубни метар те простирке задржи, попут сунђера, до 200 литара воде које се, месецима потом, ослобађа кроз изворе и испаравањем. Сва та вода се са голих падина, засићена земљом и камењем, за један дан сјури у водотокове. Киша пада и у Словенији, али тамошњи однос према шумама и травњацима (штите од ерозије на мањим нагибима), чин и да овако катастрофалних поплава нема – предочава нам Вучићевић важност шуме при великој количини падавина.
Наше шуме су много страдале у последњих пет година, тврди Вучићевић, и наводи свеже примере из Горње Груже (професоров родни крај) где је „човек сулудо радио у корист своје штете“. У прошлој и претпрошлој години шуме су уништене на извору реке Груже, која Крагујевац напаја водом, а само у децембру 2014. године, шумокрадице су посекле хиљаду стабала око манастира Враћевшница, па сад имамо ерозију терена која је блато доваљала и на манастирски асфалтни пут. На пријаву калуђерица нико није реаговао. Драстичан је случај скорог „масакра“ на више десетина хектара шуме у Горњој Врбави: приватни власници (најчешће наследници из града) продали су трговцима огревног и техничког дрвета силу стабла у својим шумама, па је сада на том стрмом терену остало више од пет хиљада пањева „што је страшно и погледати“. Интервенција мештана ни у овом случају није помогла. Најгоре у свему је, каже Вучићевић, то што све пролази некажњено; у неким општинама не постоје шумарски инспектори, а у ранијем називу Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде, шумарство и водопривреда су замењени помало магловитом појмом – екологија.
Професор нас, потом, враћа у другу половину протеклог века:
– После 1950. године, кренуло је пошумљавање голети. У деценији од 1975. до 1985, годишње је у Србији пошумљавано и до 25.000 хектара. На терену су били Млади горани, основци и средњошколци, војници, мештани и плаћени радници. Памтим и по хиљаду ђака и војника дневно на овом послу. На почетку последње деценије 20. века, „Србијашуме“ су оформиле службу за питање приватних шума у којој је радило око 400 инжењера и техничара.
Али, хајде да закратко оставимо по страни шуме као заштитнице од ерозије, произвођаче кисеоника, њихово повољно деловања на климу и воду, хајде да размишљамо економски. И за то др Слободан Вучићевић има рачуницу:
– Данас у нашим шумама је годишњи прираст дрвне масе око пет милиона кубика. Када бисмо остварили оптимално пошумљавање, достигли бисмо четири пута већу масу, а за тржиште могли да посечемо 15 милиона кубика годишње. Па, данас је кило храстовине скупље од килограма шећера!
Вучићевић је аутор више уџбеника, монографија и стручних публикација. Показује нам управо довршен рукопис „Горњи Милановац и његова села“ у којем се бави, између осталог, и шумама у сваком од 63 насеља. Закључује да за постизање оптималне зелене површине, треба пошумити још 7.490 хектара.
Кад бисмо извели овакву рачуницу за сваку општину у Србији, а онда се дали на посао, поплаве би биле мање страшне, а пошумљавање јефтиније од штете коју нам причињавају.
