Савремена економска демагогија има везе са стварношћу колико и магијски обред: додајте дерегулацију (обавијену у буржоаски дефинисану „слободу”) и имаћете стабилност, напредак, љубав. Но да би економија задржала дроњке симболичког капитала који су јој остали након што није предвидела економску кризу из 2008 – успут: током своје историје није предвидела ни једну једину – стварни се ефекти имплементације савремених економских модела морају потискивати систематском изолацијом од стварног живота. Па баш стога и не чуди да се годишњи самит моћних и богатих одржава у Давосу, класно изолованом зимовалишту у швајцарским Алпима: не само да су учесници физички одвојени од социјалног дна, већ су обезбеђени од ризика најављене нове светске економске кризе и од контакта са евентуалним последицама сопствених препорука. Смешно би било да није опасно: изоловани од стварног света колико год се може бити изолован у монденском зимовалишту које је за потребе самита очишћено чак и од туриста – decision makers доносе одлуке које се тичу свих нас али по правилу иду у корист само некима, најчешће њима самима.
Медијска презентација конференције је кључна: састанак се завршио а извештаје добијамо на кашичицу, у форми мимова и тек након што су темељно обрађени за конзумацију просечног становника планете: окићене предузетничким оптимизмом и украшене светлом на крају тунела (https://www.weforum.org/agenda/2016/01/36-best-quotes-of-davos-2016). Не би ли прилог зачинио некаквом занимљивом цртицом, Си-Ен-Ен је додао некакву „скалу забринутости” (http://money.cnn.com/2016/01/21/investing/world-market-reaction-davos/) на којој је естаблишмент који се сваке године сјати на фестивал смешне економије уписивао ниво своје (не)забринутости. Лагани оптимизам прилога, међутим контрастира „забринутост” и олако прихватање онога што се све чешће зове „новом глобалном кризом”. Док је претходна криза била дочекана са иоле озбиљним изразом лица, ова се дочекује са арогантним „заболе-нас“ ставом (који је, додуше, оправдан: није као да ће естаблишмент осетити неке последице): све је отишло до ђавола, али имамо таблу – лудило, зезање. Посред радикалних социјалних разлика и никад сивље еколошке будућности, Давос представља оазу буржоаског оптимизма и монденске зезанције.
Што се тиче нас са дна, Давос је реклама која покушава да вам ували политичку пасивност упаковану у оптимистичку амбалажу. И, као и свака друга реклама, она лечи темељни антагонизам капиталистичке производње: пошто не може да обезбеди трајни и одрживи механизам опстанка људског друштва, даје се у производњу слика светле будућности таман онолико колико то чини и било која друга реклама.
Додуше, ако нас то брине, не би требало и да чуди: на делу је горепоменута сазнајна изолација. Паралелна димензија у којој обитавају учесници самита опремљена је и селективним сочивом које омогућава да се стварност перципира селективно, дакако само онако како нам (класно) одговара. Утолико је глобални самит у Давосу оправдао епитет „глобалног” јер рефлектује најважнију карактеристику глобалне политике: елите изоловане од страха од суочавања с проблемима противстављене сиротињи без много перспективе и њеној непрестаној борби за живот.
Mагистар политичких наука
