Чачак – Продајом државних и локалних радио и ТВ станица велики број посленика јавне речи остао је без радних места, па су ухлебље потражили у другим занимањима. Само ретки успели су да се одрже у новинарском занату крећући изнова, али у својој режији.

Једна од таквих кућа је Глас западне Србије у Чачку, и за пола деценије успела је да створи мрежу која покрива простор од Љига до Дрине. Данас ГЗС прави прилоге, извештаје и репортаже за четири националне телевизије (Прва, Пинк, Б92 и РТВ) и агенцију Танјуг, и има свој интернет-портал са 20 нових прилога дневно у просеку.

– Од прошлог месеца постали смо и сервис 22 општине и града у западној Србији, међу којима су Љиг, Горњи Милановац, Чачак, Лучани, Ивањица, Пожега, Ариље, Бајина Башта, Ужице, Чајетина, Нова Варош, Прибој, Пријепоље, Сјеница… Намера редакције је да пружи услуге и отвори медијско небо за подручја која су до сада, на великим телевизијама, помињана само у временској прогнози – каже за „Политику” Гвозден Николић (52), власник Гласа западне Србије.

Он истиче да је видео и фото сервис ГЗС-а, путем којег локалне самоуправе могу у свет да пошаљу слику и вест из своје средине, већ за два месеца рада показао да има будућност.

– Отворени смо за све, од месних заједница у недоступној планини, привредних, спортских удружења, до политичких странака. Мислим да се на овај начин западна Србија у медијском погледу значајно примакла Београду и великим центрима. Ово је први такав сервис у унутрашњости Србије, и сигуран сам да ће успети.

Као сниматељ са угледом и искуством Николић је 2009. напустио Телевизију Чачак (градски канал који је две године пре тога приватизован), са отпремнином у џепу нашао се на улици, запитан шта да ради. Од пријатеља је добио на коришћење четири квадрата тавана у центру Чачка и кренуо да развија посао. Данас има своје, нове просторије такође у средишту града, и продукцијску кућу са 11 стално запослених новинара и сниматеља, и једним техничким лицем.

Неки од новинара већ су радили са њим у ТВ Чачак (која је у међувремену отишла у стечај) и мали колектив, кад је о обавезама реч, не поставља питање који је датум или које доба дана. На телефонски позив из неке београдске телевизије репортери Гласа одмах су отишли на Космет, због задатка, а за пет протеклих година радили су и репортаже из Јужноафричке Републике, Египта, Турске, Аустрије, Швајцарске, Италије и Сједињених Америчких Држава, боравећи на тим одредиштима од седам до 20 дана. А прилоге са тих задатака пласирали су, или једноставније речено продали, нашим националним телевизијама.

Лане је, рецимо, уредништво Танјуга, због великог броја догађаја у неком раздобљу, затражило од Гласа једног сниматеља као испомоћ, и Гвозден је истог тренутка у централу агенције послао свог камермана, Ивана Николића.

Говорећи о околностима у којима раде информативне куће у унутрашњости Србије, власник ГЗС је навео:

– Ми смо само сопственим радом, без ичије помоћи, набавили добру опрему и достигли строга правила у нашем послу. Али, још ниједном нисмо успели да обезбедимо новац из неке буџетске касе намењен пројектном финансирању. А покушавали смо неколико пута. У комисијама које о томе одлучују седе, нажалост, и људи који се на покварен начин договоре и то поделе између себе и својим ортацима, знају они већ како то иде. Најмање изгледе имају они који заиста нешто раде.

Николић наглашава да су, на тај начин, „неки безначајни портали обезбедили себи огромне своте новца из буџета, док са друге стране медијска кућа каква је ГЗС, са добрим пројектима, остаје већ неколико година без динара”.

– Посебна прича је – каже Николић – како је могуће да се члан комисије, усред одлучивања, дописује са онима који су конкурисали за новац, а други члан, уочи самог гласања, добије СМС са текстом – „пусти овога”?

Он сматра да су одлуке о пројектном финансирању, често, изигравање истине и правде:

– Не верујем ни локалним политичарима, али још горе је са појединим новинарским удружењима која организовано локмаше народни новац намењен информисању. Ево примера: конкурише нека информативна кућа из Ниша, а комисија је из Београда, па новац Ариљаца усмере у Лесковац? Ти из Лесковца не знају где је Ариље, а Ариљци немају појма куд су се деле паре. А локалне власти су немоћне, јер ако не поступе по одлуци комисије долазе под удар новинарских удружења која увек нешто ископају. Због тога сматрам, ипак, да би локална власт морала да се пита, на неки начин – закључује Гвозден Николић.