Кра­ље­во – Ниг­де „пулс” на­ро­да не мо­же бо­ље да се из­ме­ри не­го на пи­ја­ци. Мно­го љу­ди, ра­зних про­фе­си­ја, уз­ра­ста, брач­ног ста­ња, „ду­би­не” џе­па… Али, по­ли­ти­ча­ри, чак и у вре­ме кам­па­ње та­мо не до­ла­зе. Иду на тр­го­ве, у фа­бри­ке, шта­ле, на има­ња… Пи­ја­цу за­о­би­ла­зе, а шта је у пи­та­њу ла­ко је за­кљу­чи­ти из раз­го­во­ра са мно­го­број­ним куп­ци­ма и про­дав­ци­ма. Ни­ко, ни куп­ци ни про­дав­ци, бар на кра­ље­вач­кој пи­ја­ци, ни­је за­до­во­љан и што је за још ве­ћу за­бри­ну­тост мно­го их је ко­ји твр­де да ко год по­бе­ди они ће би­ти гу­бит­ни­ци.

На пр­вој те­зги ко­јој при­ла­зи­мо, про­да­је се елек­тро-ма­те­ри­јал. Про­да­вац, бив­ши рад­ник Фа­бри­ке ва­го­на, не­ће ни да раз­го­ва­ра. Са­мо је из­у­стио да у од­но­су на пе­ри­од од пре пет го­ди­на ни три­де­сет од­сто про­ме­та ни­је оста­ло. Ста­ла град­ња згра­да и ку­ћа, па та­ко и про­да­ја. Кад се све са­бе­ре, твр­ди, ни „пла­ти­ца” од два­де­сет хи­ља­да не оста­је.

Ње­гов ко­ле­га Ми­лен­ко Ми­кић, бив­ши ме­та­ло­стру­гар у „Пр­вој пе­то­лет­ки”, а са­да тех­но­ло­шки ви­шак, у су­сед­ном де­лу ха­ле, где се про­да­је гар­де­ро­ба ка­же да иако је пи­јач­ни дан, ни ди­на­ра ни­је па­за­рио.

– Шта да вам ка­жем, на­род не­ма па­ра, не­мам ни ја, иако др­жим две те­зге. Не ра­ди ми су­пру­га, не ра­ди син ово нам је је­ди­ни при­ход, а про­да­ја из да­на у дан опа­да. Нај­ве­ћи про­мет је та­мо, на оном де­лу до Ибра, где се ну­де по­лов­не ства­ри. Та­кве јак­не, џем­пе­ри, ко­шу­ље… љу­ди на­ба­вља­ју у Но­вом Па­за­ру а та­ко сти­жу из Не­мач­ке, Фран­цу­ске, Швај­цар­ске. Та­мо се, као од­ба­че­не ства­ри про­да­ју на ки­ло за 350 ди­на­ра – об­ја­шња­ва нам Ми­кић.

На том де­лу пи­ја­це, за­и­ста, гу­жва. Ти­ска се на­род, ни­су са­мо пен­зи­о­не­ри, по­до­ста је и мла­ђих. Исти­на, јед­на јак­на ко­шта 200, али уз цењ­ка­ње мо­же се ку­пи­ти и за 150, џем­пер 100, ко­шу­ља 50 ди­на­ра. Ни­је та гар­де­ро­ба мно­го по­ха­ба­на, по­сле пра­ња и пе­гла­ња та­ман као но­ва.

– Про­мет је ствар­но ве­ли­ки, али ја за­ра­дим два­де­сет, три­де­сет ди­на­ра по ко­ма­ду. Би­ла сам ра­чу­но­во­ђа у Фа­бри­ци ва­го­на, али зна­те шта је са са њом би­ло. Са­мо­хра­на сам мај­ка дво­је де­ца, па од не­че­га мо­ра да се жи­ви. Раз­ми­шља­ла сам и о дру­гом би­зни­су, али не­мам нов­ца за по­че­так – жа­ли нам се Ол­га Ду­њић из Кра­ље­ва, у па­у­зи из­ме­ђу раз­го­во­ра са мо­гу­ћим куп­ци­ма.

Но­ве пе­шки­ре, ку­хињ­ске кр­пе, пи­џа­ме – про­да­је ле­кар Н. С. Из Кра­ље­ва. Не­вољ­но го­во­ри за но­ви­не, јер сма­тра да је све то и ту­жно и сме­шно. Жа­ли се, та­ко­ђе, на пад про­да­је и за­ра­ду:

– Ов­де је­два да се за­ра­ди ни по­ло­ви­на ле­кар­ске пла­те. Зна­те, про­ђе не­ко и ка­же: „До­бар дан, док­то­ре.” Он­да ме љу­ди ко­ји то чу­ју пи­та­ју да ли сам ствар­но док­тор. А, ја ка­жем ме не, то је ша­ла. Зна­те, не­при­јат­но ми је, ди­пло­ми­рао сам пре сед­ма го­ди­на и те­шко да ћу се ика­да ба­ви­ти про­фе­си­јом. Не са­мо за­то што нас има мно­го на спи­ску не­за­по­сле­них не­го сам ду­го и без кон­так­та са том стру­ком. Ево, та­мо ко­ле­га за дру­гом те­згом, оста­ла му са­мо хи­рур­ги­ја и суд­ска ме­ди­ци­ма, па је и за­стао са књи­гом. На­да­мо се је­ди­но да ће де­ци, ваљ­да, би­ти бо­ље – ка­же ле­кар Н. С. из Кра­ље­ва, ко­ји на овој пи­ја­ци ни­је је­ди­ни са фа­кул­тет­ском ди­пло­мом, јер има еко­но­ми­ста, ин­же­ње­ра, прав­ни­ка…

На та­ко­зва­ној зе­ле­ној пи­ја­ци, на те­зги код Стан­ка Пан­др­ца, та­ко­ђе, у од­но­су на пре не­ко­ли­ко го­ди­на – пад про­да­је. Не­ма вај­де што су це­не ни­ске. Ве­за лу­ка је 20, бо­кор са­ла­те 25 ди­на­ра, а ки­ло­грам кра­ста­ва­ца 200, па­ра­дај­за 180, ку­пу­са 80 ди­на­ра. Љу­ди, ипак, нај­че­шће ку­пу­ју на ко­мад.

– Мо­же ли по­ла гла­ви­це ку­пу­са – пи­та ку­пац, очи­глед­но пен­зи­о­нер.

– Не мо­же од те, ево, да из­ме­ри­мо она це­ла ко­шта 93 ди­на­ра. Имам ову већ пре­се­че­ну по­ло­ви­ну – ка­же Пан­дрц куп­цу, ко­ји од тр­го­ви­не ипак од­у­ста­је.

Го­ре, на уз­ви­си­ни из­над град­ске пи­ја­це у Кра­ље­ву, је­сте пи­јач­на управ­на згра­да. Ту је и кан­це­ла­ри­ја ди­рек­то­ра Дра­га­на Ву­ли­ћа:

– Од укуп­но 900 те­зги, ми го­ди­шње из­да­мо у за­куп око 700. Це­на за­ку­па је од 36 до 90.000 ди­на­ра го­ди­шње и сва­ко­днев­но се пла­ћа пи­јач­на кар­та, за роб­ну 85, а зе­ле­ну 130 ди­на­ра. Те це­не су нај­ни­же у Ср­би­ји, за осам го­ди­на са­мо су два пу­та по­ве­ћа­ва­не. Али, ду­гу­ју нам за­куп­ци око 36 ми­ли­о­на ди­на­ра ма­да ни­ко­га ни­смо ту­жи­ли. Тру­ди­мо се да по­стиг­не­мо до­го­вор о от­пла­ти ду­га на ра­те и уз дру­ге олак­ши­це. Го­ди­шње да­је­мо и два­де­се­так те­зги љу­ди­ма ко­ји су со­ци­јал­но нај­у­гро­же­ни­ји – ка­же Ву­лић, ко­ји је и шеф кра­ље­вач­ких со­ци­ја­ли­ста и твр­ди да ће ов­де по­бе­ди­ти на пред­сто­је­ћим из­бо­ри­ма. До­да­је још да тај ре­зул­тат оче­ку­је, ко­ли­ко због сна­жне со­ци­јал­не ком­по­нен­те у про­гра­му СПС-а то­ли­ко и због сла­бо­сти дру­гих, па и ве­ћих пар­ти­ја у Кра­ље­ву.