Морске дубине привлачиле су људе од давнина. Вештину роњења човек је савладао пре више хиљада година, а практично од почетка рониоци су покушавали да открију тајну која се крила на дну мора и океана.

Записи Аристотела о ловцима сунђера и Ливија о ловцима на подводно благо указују да је и у њихово време роњење било познато. Ипак, књиге из тог периода говоре да испод воде нико није могао да остане дуже од два минута јер тадашњи рониоци нису имали никаква „помагала” помоћу којих би могли да дишу испод воде.

Да би продужили боравак рониоцу испод водене површине, прoналазачи су почели да трагају за најбољим начином да му обезбеде довољне количине ваздуха да може да дише и у води. Два асирска рељефа из 900. године пре нове ере приказују пливаче под водом који су носили козје мешине закачене за појасеве. Мала цев повезивала је ове мешине с устима ронилаца и ово је била претеча савремених боца с кисеоником.

Наши далеки преци знали су и за дисаљку, цев коју би ронилац држао једним крајем у устима, док би други био изнад површине воде. Помоћу ове направе ронилац је заиста могао да узима ваздух док је био у води, али није могао да се спусти у морске дубине.

Ера успешног роњења, које је у исто време било и прилично безбедно, почела је 1837. године, када је Август Зибе направио специјално ронилачко одело. Оно се састојало од металног шлема чији се продужени крај завртао на плочи на грудима. Ово одело је имало гумену крагну, манжетне које не пропуштају воду, као и оловне чизме и оловни тег на грудима. С оваквом „опремом” ронилац готово да није могао да се покреће јер су му практично само шаке биле слободне. Ваздух је с површине довођен кроз црево, а до рониоца је стизао кроз специјални вентил на шлему.

Први ронилачки апарат за ваздух направио је 1872. године Огист Денеруз. Овај уређај био је комбинација непромочивог одела и маске с боцом компримованог ваздуха, коју је ронилац носио на леђима.

Први уређаји нису дозвољавали велико кретање подводним пливачима. Ваздух је најчешће до њих допреман с брода специјалним апаратима.

У другој половини прошлог века, захваљујући развоју технологије и проналаску различитих врста материјала, ронилачка одела све чешће су прављена од лагане, али изузетно издржљиве гуме, која је била добар „заштитник”, а у исто време омогућавала је изузетну покретљивост рониоцу. Такође, уз помоћ боца с кисеоником људи су могли знатно дуже да бораве испод површине мора и језера и да откривају нове животињске и биљне врсте, као и тајне које крију непрегледне дубине.