• Novosti online

    Двадесет један минут борбе за живот дечака

    Осам година прошло је од спасавања тада деветогодишњег Алексе Булајића заглављеног у лифту зграде, у насељу Сава Ковачевић. Из чељусти челичне немани спасли су га ватрогасци из Земуна. Ране су зарасле, траума је остала, али са њом и доброта. Због тога Алекса сваког марта са породицом посети ватрогасце који су му спасли живот.

    А недеља када се догодила драма у Улици Мића Радаковића у Земуну изгледала је, у почетку, сасвим уобичајено.

    Алекса је заједно са родитељима из Жаркова, где је живео, дошао код тетке и тече у госте. Играо се са браћом у дворишту зграде, али је усред игре ожеднео.

    – Попео сам се пешке на девети спрат у теткин и течин стан, напио се воде и кренуо напоље. Тата ме је, као да је слутио нешто, упозорио да не идем лифтом, већ да се спустим пешке. Сишао сам један спрат и онда ушао у лифт да бих пожурио. Негде између првог и другог спрата лифт се заглавио. Помислио сам да ће тата приметити како сам у лифту и одлучио да поломим стакло на сигурносним вратанцима. Сео сам, провукао ноге и у том тренутку лифт се покренуо. Осетио сам страх и то је једино чега се сећам пре буђења у болници – прича сада већ седамнаестогодишњи Алекса.

    А у међувремену се у вишеспратници одвијала права драма. Да детета нема први је приметио његов теча Дејан Стељић. Он је кроз прозор погледао и видео да Алексе нема у дворишту. Укључио је камеру и видео да није ни у улазу у зграду.

    – У том тренутку Алексином оцу постало је сумњиво. Отворио је врата стана и изашао у ходник, а ја сам остао са Алексиним братом који је тада био беба. Ускоро се чуло комешање, вика, Алексина вриска. Неко од комшија је већ позвао ватрогасце, „Стамбено”, комшије су истрчале из станова… ходник се напунио људима. Схватили смо да је Алекса заглављен – сећа се Стељић драме у згради.

    Међу петорицом ватрогасаца из Земуна који су први дошли до повређеног дечака био је и Горан Бацетић.

    – Прва информација коју смо добили била је да дете није живо. Када смо дошли, видели смо његове крваве руке и ноге. Глава му је била положена на под лифта. Такав призор колико радим нисам видео. А онда су нам рекли да је дете живо. Тек тада је настала драма, трка са временом. Срећа је да је координација између служби била одлична.

    Сви су радили свој посао како треба. И „Стамбено” и Хитна и ми. Двојица колега су се попела на лифт да поставе ваздушне јастуке и направе простора да Алекси ослободимо јетру која је била под притиском и да га извучемо. Али он је почео да се губи, тако да та акција није могла да се изведе због безбедности. Тада смо одлучили да развалимо врата. Скинуо сам шарке и буквално истргао врата из лежишта. Полако смо спустили лифт и дочекали га на руке – прича Бацетић и истиче да је осећај био такав да не може речима да се опише.

    Интервенција је била са таквим емотивним набојем да је и данас сви памте.

    – Док смо извлачили Алексу у тренутку сам видео и своју децу. Овако нешто ни пре ни после ове интервенције нисам доживео – каже он.

    У акцији спасавања учествовали су и Слободан Стојчић, командир смене, Теодор Владичић, Александар Маџаревић и Александар Жарков.

    Целом операцијом руководио је Стојчић, који је јурио уз степенице-низ степенице да би све имао на оку.

    – Алекса је много искрварио, трпео је ужасне болове и секунде су га делиле од најгорег сценарија. Интервенција је трајала 21 минут, а чинило се свима да траје као година. Колико сам све тешко поднео показује и то што сам се буквално срушио када смо Алексу ставили на носила – сведочи Стојчић.

    Алекса је приликом заглављивања повредио обе шаке. Сви прсти на рукама били су му поломљени, а кожа на ногама огуљена до бедрене кости. Имао је више операција, неколико месеци није ишао у школу, опоравак је трајао дуго.

    За све то време био је на вези са својим спасиоцима, а долазили су му и у посету. После ове драме, Алексин отац одлучио је да се на неки начин одужи ватрогасцима. Сваке године за њих организује ручак, и опремио је њихову кухињицу у згради у Земуну потребним елементима.

    Алекса је сада већ младић. Има 17 година и трећа је година Туристичке школе на Новом Београду. Учи за кувара и већ има праксу у чувеним хотелима.

    – Повреде ми углавном не сметају. Понекад ме боле руке и ноге када је промена времена. Осим кувања, интересују ме и компјутери. Било је и идеја да постанем ватрогасац, али још размишљам шта ћу да будем – каже Булајић, који својим спасиоцима када дође у јединицу скува и послужи кафу. Његов ручак их тек, како каже, чека.

    После овог догађаја, како каже Алексин теча Дејан, донесена је градска одлука да се смањи ширина светларника на лифтовима за пет центиметара да се деца ни случајно не би провлачила.

    Јединствена интервенција

    Милош Мајсторовић, командант Ватрогасно-спасилачке бригаде Београд, каже да су ватрогасци из Земуна урадили нешто што је јединствено у историји ватрогасне службе.

    – Упркос прогнозама које су у први мах биле црне, они су веровали у њега. Алекса нас сваке године посећује, а често нам се дешава да нас посећују људи које спасавамо у интервенцијама. Тај контакт је нешто што много значи нашим суграђанима, а посебно значи нама – истиче Мајсторовић.

    Link Izvora

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com