„Русија представља један од пет највећих изазова глобалној безбедности Сједињених Америчких Држава”, изјавио је министар одбране Ештон Картер, образлажући захтев да амерички војни буџет у 2017. досегне суму од чак 582,7 милијарди долара. Случајно или намерно, Картеров захтев се готово поклопио са другом годишњицом руске анексије Крима (18. марта 2014).
Шта се то десило што је навело америчког званичника да својевременог губитника у „хладном рату” (Совјетски Савез), сада Руску Федерацију, поред Кине, Северне Кореје, Ирана и тероризма, уврсти у највеће непријатеље САД?
Објашњења има много и сва указују на то да 21. век ни по чему неће личити на онај претходни. Глобални односи снага су се од 26. децембра 1991. године и растакања СССР-а до данас драматично променили. Русија се сврстала међу земље са најбржим економским развојем (Брикс). Најсавременија технологија није више у ексклузивном поседу најбогатијих држава Запада. Свакодневни медијски извештаји јасно говоре да данас свако може да произведе баш све – од пластичне штипаљке до атомске бомбе.
У Москви су то добро уочили и кренули, пре свега, на јачање оружаних снага. То је последично дало крила и осталим деловима привреде евроазијског џина.
Такође, стиче се утисак да су у Русији после владавине Бориса Јељцина схватили да се Запад помало успавао у својој хладноратовској победничкој еуфорији. Искористити небудност противника није било тешко, поготово на стратешком плану. А Русија је таман добила новог председника Владимира Путина, човека спремног да поменуту успаваност искористи до максимума.
Неколико месеци пре тога поново је заратило у Чеченији, што је одлучном акцијом руске војске резултовало одвајањем покрајина јужне Осетије и Абхазије од постсовјетске кавкаске републике, па и отвореном жељом њихових житеља да се поново ставе под окриље Москве. Планери у Кремљу нису се зауставили на томе. Немир се увукао и у душе житеља Молдавије. У тамошњем Придњестровљу почело је отворено да се говори о отцепљењу и припајању Русији. На северу Европе, у земљама Балтика, од распада СССР-а и стицања независности никада нису ни престали да страхују од могућег повратка под команду бивше совјетске матице. Крим, а потом и рат у области украјинског Донбаса били су логичан наставак. Једино чиме је Запад могао да одговори на све ове догађаје биле су – економско-политичке санкције. Наравно, великим делом и на сопствену штету.
Како се испоставило, и то је био исхитрен потез. Москва се у кратком року окренула новим партнерима: Кини и Ирану. Тачније, управо оним земљама које је Ештон Картер у свом буџетском захтеву уврстио у списак пет највећих опасности по САД. Рат у Сирији само је додатно указао на одлучност којом се у Русији приступа новим изазовима. Треба подсетити и да је онога дана када је на припаднике Исламске државе упућен први руски бомбардер, министар одбране Сергеј Шојгу нагласио да интервенција неће трајати дуже од 4-5 месеци. Тако се и десило. Ово је био немали шок за америчке аналитичаре који су били убеђени да ће се Русија „заглавити у Сирији”.
На жалост надлежних у Вашингтону, у целој овој гунгули главни стратешки партнер – Европа – показао је, до тада непримерену, неодлучност. Делимично услед општег пада стандарда и финансијских проблема појединих чланица и сепаратистичких тенденција у сопственим редовима, али много више услед невоља са којима је Стари континент морао да се суочи након налета правог цунамија избеглица из ратом захваћене Сирије, из Авганистана и других азијских и афричких земаља. Дакле, са простора на које су европске земље вековима полагале тапију. Укратко, не чуди што више од трећине Европљана, опхрваних другим мукама, већ сада сматра да је Крим – завршена прича.
Све то је омогућило Русији да се, као и некадашњи Совјетски Савез, поново наметне као незаобилазни глобални играч. Повратак империјалним амбицијама и границама постао је јасна и отворена стратегија Москве. Крим са војно-поморском базом у Севастопољу, био је важан због контроле Црног мора, а тиме и Турске као највернијег америчког савезника у овом делу света. Рат у Украјини, у Донбасу, такође је практично решен. Да ли ће се временом преточити у „замрзнути конфликт” или ће бити пронађено неко друго решење које ће, несумњиво, бити на штету садашњих власти у Кијеву, као да мало кога извана интересује.
Сви позиви западних политичара да се Русија изолује или подвргне још оштријим санкцијама данас се чине тек као „прање руку” пред сопственим бирачима. Уосталом, Европска унија је глатко одбила захтев украјинског председника Петра Порошенка да се Владимир Путин стави на „листу непожељних”.
У таквој атмосфери пролази и обележавање „двогодишњице руског Крима”.
