Окршај Партизана и Црвене звезде је сам по себи увек врло важан. Чак и ако нема такмичарски значај „вечити дерби” се посебно оцењује, памти, има свој посебан живот…
Све остале утакмице одлазе, пре или касније у заборав, а ове се као цигле узиђују у тврђаву на којој и расте наш фудбал. Иако због разлога који немају везе са спортом, него с развојем општих догађаја у свету, наша лига, а пре свега два највећа клуба, нису оно што су некад била (због преласка фудбалера, којима се капија за одлазак у иностранство отвара чим покуцају на врата првог тима), сусрети Црвене звезде и Партизана су и даље нешто посебно.
Од распада Југославије они су много пута решавали исход првенства, то јест битку за првака. Вечерашњи њихов мегдан није такав, али је и те како важан. Црвена звезда је једном ногом већ на престолу, али успех против најљућег ривала имао би за њу и додатни значај, јер би показао да је неуспех против Чукаричког, којим је прекинут њен дуги низ непобедивости у шампионату, био само лош дан, односно морало је кад-тад и то да се деси. Иначе, мораће да се брани да није реч о „распаду система”.
Партизан се с тим рве од почетка сезоне. И кад се учини да је тај задатак решио он поново изникне пред њим. Да ли постоји намера да се науди клубу, како се то чује од његових људи, или не није у овом тренутку толико ни битно, јер се мора преко следеће препреке.
Црвена звезда с обзиром на стање на табели и остале околности изгледа као фаворит и то велики. Међутим, баш у овом првенству се показало да то не мора и да се види кроз резултат у међусобним дуелима.
Од последњих пет мечева чак четири су завршена без победника (један је добила Звезда) и то у шампионатима у којима је Партизан много пре краја заостао у трци за првака.
Његови играчи изјављују да не осећају притисак уочи овог „вечитог дербија” и да једва чекају да он почне. Тешко је и да се замисли да може другачије да буде, јер се тако нешто подразумева.
Какво је стање код појединаца и у екипи то нико не може да измери. Ипак, због садашњег начина такмичења сусрети су чешћи него раније, па је несумњиво да и један и други тим знају шта их чека. Ето, на Звездином стадиону, ови тимови су се огледали пре нешто мање од два месеца. Дакле, сећање је врло свеже.
Мада је у том мечу могао и више (први је повео) Партизан је упао у кризу и њене последице га и даље прате.
Успех у „вечитом дербију”, а за „црно-беле” би то био и нерешен исход, донео би им и резултатску и сваку другу задовољштину. Потврдио би и њима и другима да су, ипак, јунаци на муци.
Тренер Милошевић је у прошлом колу, у Нишу, изоставио неке стандардне првотимце, што због жутих картона, што да се опораве и одморе. То јасно говори да је без обзира на значај бодова против Радничког, ипак, хтео да адуте сачува за „вечити дерби”, мада каже да меч са Звездом није „бити или не бити”.
Он је одиграо много утакмица против Црвене звезде, а његова генерација је имала и доста успеха. Дакле, не би требало да, иако је тренер почетник, буде у небраном грожђу уочи овако битне, велике утакмице.
Има на располагању и искусне играче, који вероватно на терену не могу да пруже онолико као некада, али би имали шта да посаветују саиграчима, који нису одиграли толико много „вечитих дербија”.
Ипак, сваки окршај два наша највећа клуба је прича за себе. То одавно нису представе на којима застаје дах од вештине фудбалских уметника, него углавном занатско одрађивање посла, али увек постоји нада да ће неко да добије надахнуће, да заблиста, да реши утакмицу…
Партизан није победио на пет последњих утакмица против Црвене звезде. Можда је такозвани закон вероватноће зато на његовој страни. А победа је сада двоструко важна – и због ривалитета и због борбе за излазак у Европу.
