Готово 80.000 сиријских избеглица Турска држи на својој граници. Тај нови прилив, за који се очекује да ће ускоро бројати још десетине хиљада људи, даје Анкари шансу да још снажније притисне Европску унију. Ни досад није у томе оклевала: како наводи грчки портал euro2today.gr, што у Бриселу нису ни потврдили али ни демантовали, турски председник Реџеп Тајип Ердоган је прошлог новембра уцењивао европске званичнике да му дају не три милијарде евра, колико је засад утаначено, него двоструко већу суму као помоћ јер ће у супротном пустити избеглице са своје територије да уђу у ЕУ.
„У било којем тренутку можемо отворити врата ка Грчкој и Бугарској и ставити избеглице на аутобус… И како ћете онда с избеглицама ако не направите договор? Убијаћете их?”, наводно је Ердоган казао Доналду Туску и Жан-Клоду Јункеру, којег је, као бившег премијера Луксембурга, још и подсетио да је његова земља величине градића у Турској.
Ако су ти наводи истинити, прилику за нову уцену Ердоган сада је добио захваљујући својим непријатељима, сиријском председнику Башару ел Асаду и његовој офанзиви, коју потпомажу Русија и Иран, на главно упориште побуњеника у Сирији. Они су на ивици да буду потпуно поражени на северозападу земље, одакле цивили већ беже. Очајнички положај устаника натерао је њихове покровитеље са Запада и из региона да напокон примете да у градовима који су под дуготрајном опсадом – наравно, Асадових јединица – и у којима живи око 190.000 особа, владају глад, жеђ и болести и да се од исцрпљености пада по улицама.
У последње време су као никад раније – премда је Сирија у рату већ изгубила четврт милиона живота, док је 11 милиона људи морало да побегне из својих домова – учестали извештаји о хуманитарној катастрофи у тој земљи. Појачана забринутост се не мора одмах приписати искључиво страху од тога да ће побуњеници бити потпуно избачени из игре: евидентно је да десетине хиљада цивила беже пред Асадовом офанзивом и пројектилима из руских авиона – према тврдњама Хјумен рајтс воча – и касетним бомбама. Али, ако је брига за цивиле главни мотив, пре него жеља да се спасе побуна против сиријског лидера, било би очекивано да се не притиска само Русија да обустави бомбардовања у којима се не обазире претерано на „колатералну штету”, него и да се од Турске тражи да границу према Сирији отвори за избеглице.
Европа се од таквог захтева, међутим, видно уздржава и, преко високе представнице ЕУ за спољну политику Федерике Могерини, говори само о дужности Турске да заштити избеглице, којих дуж њене јужне границе сад већ има готово 80.000. Ни речи о томе да их не треба само држати у камповима на сиријској страни и да би оне морале бити припуштене преко границе, на безбедно од Асада и Руса. Анкари, судећи по изјавама које тренутно одатле стижу, не пада на памет да то својевољно учини.
Прилику да такав захтев лично испостави није искористила ни немачка канцеларка Ангела Меркел, најмоћнији европски лидер, када је пре неколико дана боравила у Турској. Циљ њене посете јој је за евентуалну такву помисао везао руке: причало се о томе како да ЕУ помогне Анкари да избеглице задржи на свом тлу и не дозволи им да се прелију у Европу. Будући да се Турска већ стара о 2,5 милиона избеглих Сиријаца и да тражи велику новчану подршку Брисела, Меркелова тешко да је и помислила на то да наговара своје саговорнике да пристану да отворе границу и приме још већи терет.
Канцеларка можда има моралну сатисфакцију што је отворила немачке границе за избеглице и примила њих око милион. Али, као политичарка сигурно се каје, јер јој то угрожава положај. Ако се настави њен пад популарности због онога што све више Немаца доживљава као претерану великодушност, није немогуће да и Меркелова, ако већ није, поверује процени Норберта Ретгена, председавајућег комитета за спољне послове Бундестага, како је Владимир Путин покушава срушити користећи избеглице.
Постоји, можда, начин да се заустави нови егзодус Сиријаца ка турској граници. Асадов министар спољних послова Валид ел Муалем је поручио да се може разговарати о примирју, али само ако Турска и Јордан запечате своје границе према Сирији.
Муалем је тим речима готово дословце цитирао ранију изјаву свог руског колеге Сергеја Лаврова. Суштина је у томе што Јордан и Турска преко граница пребацују опрему и људе за неке од побуњеничких група. Будући да Русија још директније помаже једну од зараћених страна, Лавровљев предлог је помало парадоксалан, али свеједно представља начин да се ситуација макар привремено умири. Ни Јордан, ни Турска, ни Запад нису на ту идеју реаговали, барем јавно, сем ако неки договор око тога не искрсне на састанку Америке, Русије и регионалних сила посвећеном Сирији, који би сутра требало да се одржи у Минхену.
Судећи по ставу специјалног истражитељског тима Уједињених нација, договор Вашингтона и Москве би у неком тренутку у будућности морао укључити и изручење Асада и појединих њему блиских особа сталном Међународном кривичном суду (МКС) у Хагу. Како је саопштио истражитељски тим, Асадов режим је одговоран за утамничење десетина хиљада цивила, које убија изгладњивањем и ускраћивањем медицинске неге у стравичним условима сиријских затвора. То доводи до тако масовних смрти да се може изједначити са државном политиком истребљивања цивилне популације, што је злочин против човечности, сматрају истражитељи УН, који су стога затражили да се случај проследи МКС-у. Али, такву одлуку може донети само Савет безбедности, у којем се мора очекивати вето Русије, каквим је штитила Асада и од казне због употребе хемијског оружја против цивила.
„Све зависи од политичке воље држава. Чини се да је за Сирију тренутно нема. Она је потпуно некажњива, нажалост”, рекла је, како преноси Ројтерс, чланица тима УН Карла дел Понте.
Асадовом изручењу се не би требало надати. Како сада ствари стоје, уместо да то затражи од Русије, Америка би била пресрећна и када би Путин, што је једном назначио као могућност, одобрио Асаду азил у својој земљи. Само, сиријски председник више нема разлога да бежи. Не види се како би он могао потпуно победити све противнике, али положај му је, захваљујући руској интервенцији, довољно учвршћен да више не мора да се брине и за сопствену безбедност, као што је био случај до пре неколико месеци.
Лоше не стоји ни најгора страна у сиријском рату, Исламска држава (ИД). Мада је Кремљ тврдио да интервенише у Сирији да би њу савладао, мало руских ваздушних удара је устремљено на таборе „калифата”, који се претежно налазе на истоку земље, него су мета превасходно остали Асадови противници. Саудијској Арабији и Уједињеним Арапским Емиратима је до сада било довољно да издалека наоружавају устаничке групе, и то исламистичке, па и оне које нису много боље од ИД. Сада се, када је Асад стао на ноге, те две државе нуде да, ако се Америка одлучи на копнену интервенцију, пошаљу своју пешадију у Сирију. Да им је било до директног учешћа у сиријском сукобу, могли су барем да се још летос не повуку из ваздушних удара коалиције под америчким вођством на ИД.
Такав потез су повукле јер им је, финансијским исцрпљеним због пада цене нафте, биле превише да лете над Сиријом и да интервенишу у Јемену – чак и у тој земљи настоје да користе што мање своје пешадије и да уместо ње, како се верује, шаљу плаћенике из Африке и Јужне Америке. Ни сада им касе нису попуњеније, тако да вероватно само желе своје војнике у Сирији као полугу притиска на ојачалог Асада, док се за борбу против ИД може претпоставити да је и даље ниже на њиховом списку приоритета.
