Даблински споразум – документ ЕУ који регулише проблем азила – једноставно је „потонуо“ под теретом више од милион избеглица који су прошле године стигли у Европу. Унија због тога грозничаво покушава да поново успостави нека правила за азил која би важила за 28 држава чланица ЕУ.
А претходни систем, утемељен на Даблинском споразуму који је ступио на снагу 1997. године – уследиле су допуне Даблинским споразумом 2 (2003) и Даблинским споразумом 3 (2014) – био је, најблаже речено, веома комотан – скројен углавном по мери чланица које нису на спољним границама ЕУ. Он је прописивао да потенцијални азилант има право да поднесе захтев за азил само у чланици ЕУ у коју прво уђе.
Прошлогодишњи избеглички талас показао је да је ово правило било кобно, пре свега за Италију и Грчку. Суочене са стотинама хиљада избеглица државе на спољним границама ЕУ морале су једноставно да игноришу даблинска правила, Унија је у судару са реалношћу остала без једног од својих важних прописа.
Због тога је Европска комисија (ЕК) најавила озбиљну реформу прописа који се односе на азил, али посао одмиче веома споро. Онлајн издање немачког недељника „Шпигл“ сада извештава да је ЕК припремила неке папире, али да је уместо очекиваних законских прописа спремна чланицама ЕУ да понуди само предлоге за расправу.
„Шпигл“ наводи да Европска комисија предлаже два модела. Први је чврсто утемељен на Даблинском споразумом и има само једну озбиљнију допуну која се односи на „фер механизам“ распоређивања азиланата по државама чланица ЕУ. Предлаже се утврђивање „кључа“ о распоређивању избеглица како би се избегло да неке чланице буду више оптерећена приливом азиланата. Ово решење посебно је по укусу Немачке која од јесени прошле године заговара баш такав механизам.
„Шпигл“ подсећа да је ова опција већ доживела неуспех због одлучног противљења источноевропских чланица ЕУ да прихвате „фер“ квоте за прихватање азиланата. Уколико сада Европска комисија поново предлаже такво решења то значи да ће уследити снажан политичи притисак на Орбана и његове истомишљенике у источној Европи да прихвате диктат Брисела.
Друга опција је неупоредиво напреднија и радикалнија. Она предвиђа могућност да азилант поднесе захтев за азил у једној чланици ЕУ а да буде смештен у некој другој држави. Овакво решење предвиђа да се успоставе нови критеријуми за пријем азиланата – у зависности од богатства сваке чланице ЕУ и њених капацитета за пријем избеглица.
Ова опција спомиње још једну радикалну идеју, додуше, веома опрезно споменуту. Коначна одлука о судбини захтева за азил била би пребачена са националног на европски ниво – била би заправо препуштена Агенцији ЕУ за азил (ЕАЗО). Тиме би посао око азила био потпуно централизован и измештен из надлежности држава чланица. Првобитно било је најављено да ће Европска комисија у марту понудити нова решења за азил. Сада је све одложено за мај, а не би било изненађење да се тај посао отегне до лета или чак јесени.
Овакво решење, ако је судити по првим реакцијама, у старту је осуђено на неуспех. Делује као бајка могућност да, на пример, Виктор Орбан препусти тамо неком бирократи у европској агенцији да одлучује о добијању азила у Мађарској. А поред мађарског премијера у овом фронту одбијања сигурно би се нашли и Чешка, Словачка, Пољска…
И док се Европска комисија мучи да нађе какав-такав одговор на избегличку кризу, кријумчари миграната с Блиског и Средњег истока реагују брзином муње на нову ситуацију. Тек је ступио на снагу споразум ЕУ и Турске о враћању миграната из Грче, а кријумчари већ нуде потенцијалним „путницима“ у Европу нове руте – и наравно, нове цене.
На друштвеним мрежама, преносе немачки медији, већ су се појавили огласи који нуде организовано пребацивање избеглица морским туром од Турске до Италије. Цена? Шест хиљада долара по особи. Поређења ради, досад је путовање од Турске до грчких острва коштало највише 700 долара по особи.
Постоје и комфорније понуде. Путовање од Истанбула до Софије (Бугарска) аутомобилом кошта две и по хиљаде долара. За децу до десет година турски кријумчар људи Абу Вал – како наводи „Шпигл“ – даје попуст од 50 одсто.
Пребацивање миграната од Истанбула до Грчке је нешто јевтиније, кошта око две хиљаде долара. Од Бугарске или Грчке треба платити доплатну „карту“ до Европе – између 2.500 и 3.000 долара.
После затварања балканске избегличке руте појавили су се нови путеви. На друштвеним мрежама кријумчари из Либана нуде богатим Сиријцима „комфоран пут у Европу“. То у преводу значи путовање авионом из Либана или Јордана у Судан па одатле у Либију. Судан је, иначе, једна од ретких држава у коју сиријски држављани још могу да уђу без визе, због чега кријумчари и користе ту погодност.
Ово путовање кошта 2.600 долара по особи.
А када стигну у Либију сиријске избеглице очекује најопаснији део путовања у Италију – прелазак Средоземног мора. Прошле године је, према подацима УН, на овом рискантном путу, страдало око три хиљаде људи. Кријумчар у Либану, потенцијалним сиријским путницима ову опасност, наравно, неће споменути.
