Као да им покушаји да нађу заједнички језик око Сирије не би били већ довољна мука, Запад и Русија морају да обуздавају и своје савезнике у том рату, председника Турске Реџепа Тајипа Ердогана, односно сиријског лидера Башара ел Асада. Њима је, изгледа, ескалација сукоба много више на уму него спровођење једва утаначеног прекида непријатељстава у Сирији. Веома оштро упозорење Анкари је, у изјави часопису „Шпигл”, испоставио шеф дипломатије Луксембурга Жан Аселборн, поручивши јој да не рачуна на подршку НАТО-а ако нападне Русију будући да повеља алијансе предвиђа помоћ чланици само када је она принуђена на самоодбрану.
Сукоб Турске и Русије би био могућ ако би Ердоган, као што прети да ће учинити, послао своје трупе на сиријске Курде, који тренутно сарађују с Русима и Асадовим снагама против побуњеника на ратишту око Алепа, надомак границе с Турском. Курди у Сирији шире своју територију, па се режим у Анкари плаши да ће они подстаћи сецесионистичке тенденције својих сународника с друге стране границе.
Овако неувијена изјава Аселборна показује да политичари у Европској унији имају све мање воље да толеришу Ердогана, без обзира на то што нипошто није нестао разлог да се с њим не свађају. Плашећи се наставка масивног прилива избеглица, Европа жели да Турску претвори у неку врсту граничара, који би, у замену за милијарде евра и обећање убрзања евроинтеграција које се развлаче већ деценијама, задржавао мигранте на својој територији.
Ердоган отворено уцењује Европску унију како ће милионе избеглица пропустити преко границе, па је вероватно и то барем делимично терало европске званичнике, укључујући и јуче свемоћну немачку канцеларку Ангелу Меркел, чији положај мигрантска криза све више поткопава, да повлађују турском председнику. „Граничар”, међутим, као да, уместо да заштити Европу, настоји да на своју руку испровоцира рат и у њега увуче НАТО: обарање руског авиона због повреде турског ваздушног простора није изазвало глобалне последице, али улазак снага Анкаре у директан сукоб с авијацијом Кремља на сиријском терену тешко да би прошао тако јефтино.
И Вашингтон је упозорио Ердогана да престане с гранатирањем сиријских Курда, који су и амерички савезници у борби против Исламске државе (ИД). Бела кућа се, међутим, видно уздржава од уласка у тотални вербални рат с Ердоганом, колико год он претио упућивањем копнених трупа у Сирију и заоштравао реторику према Америци, практично је оптужујући да помаже терористима, како он назива сиријске Курде. Ердоган је чак изјавио, како је пренео Ројтерс, да је део америчког оружја које се шаље сиријским Курдима завршио у рукама ИД.
Све нервозније Ердоганове прозивке Америке вероватно одражавају то колико је турском режиму стало до благослова Вашингтона за упад у Сирију. И Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати мора да слично калкулишу чим упорно наглашавају да су спремне да у Сирију пошаљу копнене трупе ради борбе с ИД, у перспективи можда и с Асадом, но искључиво под вођством Америке. Она је начелно поздравила њихову добру вољу за активнији ангажман против „калифата”, али се још не изјашњава конкретно да ли би повела копнену интервенцију, према каквој досад није показивала ни најслабију склоност. У овом тренутку, Бела кућа делује усредсређеније на оживљавање споразума о прекиду непријатељстава између Асада и побуњеника, који је још мртво слово на папиру, него на планирање додатних акција против ИД.
Прекид непријатељстава зависи и од поступака Асада, који се, судећи по последњој изјави руског амбасадора у Уједињеним нацијама Виталија Чуркина, превише уљуљкао у претпоставку да ће га Москва безрезервно подржавати. Асад је, наиме, упркос споразуму, изјавио да ће наставити с борбама све док не потпуно не преузме контролу над земљом. На то га је Чуркин без дипломатских обланди прекорио да сви морају да се придржавају договора и учине све што могу да би он био реализован, као и да мора слушати Русију ако жели да се из кризе извуче с очуваним достојанством. У противном, запретио је Чуркин, остаће без подршке руских бомбардера.
То, међутим, како је и према Ројтерсу, потврђено у Москви, још не значи да ће ти бомбардери престати да гађају положаје побуњеника у Алепу, правдајући се тиме да су сви они терористи и да за њих споразум о прекиду непријатељстава не важи. Русија, изгледа, истрајава на томе да осигура Асадов положај на северозападу и западу Сирије, мада то, у најмању руку, тешко да је у духу споразума, како год његови детаљи били тумачени. Али, очигледно да Кремљ нема намеру ни да се о договор отворено оглуши предузимањем офанзиве на остатак Сирије.
