„Добар дан, знате ли где се налази фарма Стевановић?”
„Па ко не зна Миливоја? Најбољи одгајивач свиња у Београду, а и шире”, одговара мештанин најудаљенијег београдског села Дудовице. „Нема да омашите, само право”, довикну.
И заиста, у засеоку Маринац, са обе стране пута виде се зграде површине од око 1.000 квадрата. Ту је и Миливоје Стевановић, добитник Награде града Београда за пољопривреду. За ово признање њега је пријавила Привредна комора Београда.
Са сином Владимиром дочекује нас испред куће и по старом српском обичају нуди кафом и ракијом. На послужавнику стиже и „кока-кола”.
– Нисам неки љубитељ газираних напитака, али један немачки узгајивач ми је рекао добар трик. Кад прасићи неће да једу, треба им помешати мало овог пића са храном. Одмах им се отвори апетит – каже Миливоје.
Стевановићи се свињогојством баве већ четири деценије. Миливојев отац почео је са две свиње, а он на фарми данас има око 800. Само прошле године предао је 1.500 товљеника од по 106 килограма.
– Кад сам имао 12 година заинтересовао сам се за овај посао. Видео сам да је то једно од ретких занимања које доноси зараду према залагању. Радио сам у „Колубари”, али сам 1994. године напустио посао – прича домаћин.
Најбоље му је, каже, кад је сам свој газда. Не разуме данашњу омладину која у граду ради за другога и преживљава са по двадесет хиљада месечно.
– Радите, садите. Тако ћете зарадити – поручује Миливоје.
Са сином Владимиром, ветеринаром, ћерком Јованом и женом Љиљаном које су запослене у здравству, осим свиња он у Дудовици гаји и кукуруз, јечам и пшеницу. Остатак хране за товљенике докупљује од војвођанских ратара. За дан поједу око тону и по.
– Има ту пуно посла. Син иде на њиву, а ја сам задужен да водим фарму. Онда одем и ја до њега, одвезем му други трактор, да мало одмори онај којим је радио. А нама нема одмора – шали се Миливоје.
Увек устаје у шест сати, али гледа да послове заврши до пет по подне.
– Могли бисмо ми и да заноћимо радећи. Једну ноћ, две. Ал’ трећи дан нећемо моћи ништа – прича добитник Награде града. Све је у доброј организацији, додаје.
Његова фарма организована је по најновијим стандардима. Заступљене расе велики јоркшир, ландрас и дурок смештене су у неколико објеката. Одвојени су прасићи за тов, приплодне крмаче, вепрови и свиње које су се тек опрасиле. Селекцију животиња надзиру стручњаци Института за сточарство из Земуна, а Стевановиће често посећују и стране делегације пољопривредника са којима размењују искуства у свињарству.
Товљенике Стевановићи продају кланицама „Нид- Тавник” из Краљева и „Преради меса Сити грил” из Лазаревца. Месечно продају око 130 грла. Ако неком комшији зафали прасенце за ражањ, Миливоје прискочи у помоћ и прода му свињче.
Седамнаест година гајио је по сто бикова, али то није исплатив посао, није зарадио ни кућу да среди. Од бизниса са свињама ипак може лепо да се живи. Због посла не трпи уживање, породица стиже и да летује и зимује. Старији и млађи домаћин одмарају на смену.
Држава тражи да одгајивачи свиња прате европске стандарде, али им не нуди да раде по европским условима. То им отежава посао. Опрема у Србији је двоструко скупља, а субвенције три пута мање.
– Пољопривредници су препуштени сами себи. Држава не гарантује ни откупну цену. Посебан проблем је увоз страног, неквалитетног меса које конкурише нашем здравом и исправном. После свих година рада, дошли смо до зида и не знамо како да се изборимо са системским проблемима – напомиње Миливоје.