„До­бар дан, зна­те ли где се на­ла­зи фар­ма Сте­ва­но­вић?”

„Па ко не зна Ми­ли­во­ја? Нај­бо­љи од­га­ји­вач сви­ња у Бе­о­гра­ду, а и ши­ре”, од­го­ва­ра ме­шта­нин нај­у­да­ље­ни­јег бе­о­град­ског се­ла Ду­до­ви­це. „Не­ма да ома­ши­те, са­мо пра­во”, до­вик­ну.

И за­и­ста, у за­се­о­ку Ма­ри­нац, са обе стра­не пу­та ви­де се згра­де по­вр­ши­не од око 1.000 ква­дра­та. Ту је и Ми­ли­во­је Сте­ва­но­вић, до­бит­ник На­гра­де гра­да Бе­о­гра­да за по­љо­при­вре­ду. За ово при­зна­ње ње­га је при­ја­ви­ла При­вред­на ко­мо­ра Бе­о­гра­да.

Са си­ном Вла­ди­ми­ром до­че­ку­је нас ис­пред ку­ће и по ста­ром срп­ском оби­ча­ју ну­ди ка­фом и ра­ки­јом. На по­слу­жав­ни­ку сти­же и „ко­ка-ко­ла”.

– Ни­сам не­ки љу­би­тељ га­зи­ра­них на­пи­та­ка, али је­дан не­мач­ки уз­га­ји­вач ми је ре­као до­бар трик. Кад пра­си­ћи не­ће да је­ду, тре­ба им по­ме­ша­ти ма­ло овог пи­ћа са хра­ном. Од­мах им се отво­ри апе­тит – ка­же Ми­ли­во­је.

Сте­ва­но­ви­ћи се сви­њо­гој­ством ба­ве већ че­ти­ри де­це­ни­је. Ми­ли­во­јев отац по­чео је са две сви­ње, а он на фар­ми да­нас има око 800. Са­мо про­шле го­ди­не пре­дао је 1.500 то­вље­ни­ка од по 106 ки­ло­гра­ма.

– Кад сам имао 12 го­ди­на за­ин­те­ре­со­вао сам се за овај по­сао. Ви­део сам да је то јед­но од рет­ких за­ни­ма­ња ко­је до­но­си за­ра­ду пре­ма за­ла­га­њу. Ра­дио сам у „Ко­лу­ба­ри”, али сам 1994. го­ди­не на­пу­стио по­сао – при­ча до­ма­ћин.

Нај­бо­ље му је, ка­же, кад је сам свој га­зда. Не раз­у­ме да­на­шњу омла­ди­ну ко­ја у гра­ду ра­ди за дру­го­га и пре­жи­вља­ва са по два­де­сет хи­ља­да ме­сеч­но.

– Ра­ди­те, са­ди­те. Та­ко ће­те за­ра­ди­ти – по­ру­чу­је Ми­ли­во­је.

Са си­ном Вла­ди­ми­ром, ве­те­ри­на­ром, ћер­ком Јо­ва­ном и же­ном Љи­ља­ном ко­је су за­по­сле­не у здрав­ству, осим сви­ња он у Ду­до­ви­ци га­ји и ку­ку­руз, је­чам и пше­ни­цу. Оста­так хра­не за то­вље­ни­ке до­ку­пљу­је од вој­во­ђан­ских ра­та­ра. За дан по­је­ду око то­ну и по.

– Има ту пу­но по­сла. Син иде на њи­ву, а ја сам за­ду­жен да во­дим фар­му. Он­да одем и ја до ње­га, од­ве­зем му дру­ги трак­тор, да ма­ло од­мо­ри онај ко­јим је ра­дио. А на­ма не­ма од­мо­ра – ша­ли се Ми­ли­во­је.

Увек уста­је у шест са­ти, али гле­да да по­сло­ве за­вр­ши до пет по под­не.

– Мо­гли би­смо ми и да за­но­ћи­мо ра­де­ћи. Јед­ну ноћ, две. Ал’ тре­ћи дан не­ће­мо мо­ћи ни­шта – при­ча до­бит­ник На­гра­де гра­да. Све је у до­број ор­га­ни­за­ци­ји, до­да­је.

Ње­го­ва фар­ма ор­га­ни­зо­ва­на је по нај­но­ви­јим стан­дар­ди­ма. За­сту­пље­не ра­се ве­ли­ки јорк­шир, лан­драс и ду­рок сме­ште­не су у не­ко­ли­ко обје­ка­та. Одво­је­ни су пра­си­ћи за тов, при­плод­не кр­ма­че, ве­про­ви и сви­ње ко­је су се тек опра­си­ле. Се­лек­ци­ју жи­во­ти­ња над­зи­ру струч­ња­ци Ин­сти­ту­та за сто­чар­ство из Зе­му­на, а Сте­ва­но­ви­ће че­сто по­се­ћу­ју и стра­не де­ле­га­ци­је по­љо­при­вред­ни­ка са ко­ји­ма раз­ме­њу­ју ис­ку­ства у сви­њар­ству.

То­вље­ни­ке Сте­ва­но­ви­ћи про­да­ју кла­ни­ца­ма „Нид- Тав­ник” из Кра­ље­ва и „Пре­ра­ди ме­са Си­ти грил” из Ла­за­рев­ца. Ме­сеч­но про­да­ју око 130 гр­ла. Ако не­ком ком­ши­ји за­фа­ли пра­сен­це за ра­жањ, Ми­ли­во­је при­ско­чи у по­моћ и про­да му свињ­че.

Се­дам­на­ест го­ди­на га­јио је по сто би­ко­ва, али то ни­је ис­пла­тив по­сао, ни­је за­ра­дио ни ку­ћу да сре­ди. Од би­зни­са са сви­ња­ма ипак мо­же ле­по да се жи­ви. Због по­сла не тр­пи ужи­ва­ње, по­ро­ди­ца сти­же и да ле­ту­је и зи­му­је. Ста­ри­ји и мла­ђи до­ма­ћин од­ма­ра­ју на сме­ну.

Др­жа­ва тра­жи да од­га­ји­ва­чи сви­ња пра­те европ­ске стан­дар­де, али им не ну­ди да ра­де по европ­ским усло­ви­ма. То им оте­жа­ва по­сао. Опре­ма у Ср­би­ји је дво­стру­ко ску­пља, а суб­вен­ци­је три пу­та ма­ње.

– По­љо­при­вред­ни­ци су пре­пу­ште­ни са­ми се­би. Др­жа­ва не га­ран­ту­је ни от­куп­ну це­ну. По­се­бан про­блем је увоз стра­ног, не­ква­ли­тет­ног ме­са ко­је кон­ку­ри­ше на­шем здра­вом и ис­прав­ном. По­сле свих го­ди­на ра­да, до­шли смо до зи­да и не зна­мо ка­ко да се из­бо­ри­мо са си­стем­ским про­бле­ми­ма – на­по­ми­ње Ми­ли­во­је.