„Тата спалио Ђенку! Остали само дугмићи. Ал’ га је оправио – свака му част!”, „Мајке вам га шашаве и безобразне”, „Лопови, сецикесе, мангупи… данас сте нашли да ми сечете струју”…

Сваки прави љубитељ домаћих серија и филмова „на кеца” ће се сетити чувених реплика из култних остварења „Маратонци трче почасни круг”, „Бољи живот”, „Тесна кожа”…

Многи вероватно више и не памте колико су реприза погледали, а могуће је да ће се и ових празничних дана на малим екранима опет ненајављено појавити чланови породице Топаловић, Гига Моравац и Димитрије Пантић.

Сви ови филмови и серије уз које су одрастале генерације снимани су бар делом у Београду. Неке од кућа у којима су живели вољени јунаци и даље постоје, а неке су срушене и на њиховим местима никле су модерне зграде.

Зубу времена једва одолева кућа „Маратонаца” у заштићеној целини Косанчићевог венца, али је у веома лошем стању. Једина је у околини остала нереновирана, а разлог су, комшије кажу, нерешени својински односи.

– Овде се некад налазила филмска екипа, а у кући је била и једна од најстаријих кафана у Београду. Калдрма поред објекта је обновљена, а некад је ту била стара турска калдрма. Цео овај крај познат је по филмовима који су се ту снимали. Долазили су Италијани, Немци, нема ко није… Готово сваки дан овуда прође неки знатижељни пролазник и упита да ли је то кућа из „Маратонаца”. Свраћају чак и туристи којима у агенцијама кажу да је то било овде – објашњава Османи Гапур (51) из комшилука дома Топаловића. Чувена сцена када се Кристина купа док је Ђенка снима настала је тридесетак километара од Београда, на идиличном, али помало заборављеном језеру Трешња. Неки кадрови снимани су и на другим градским локацијама, али највише их је настало на Косанчићу где је и Бјелогрлић недавно снимао „Сенке над Балканом”. Томе сведочи и обавештење остало на вратима једне од оближњих зграда, где су комшије замољене да због снимања серије препаркирају своја возила из улица Косанчићев венац, Задарске и Сребреничке. Екипа ове серије крајем марта снимала је сцене и у Грачаничкој улици, испред резиденцијалног улаза у зграду амбасаде Француске где је тада био паркиран и олдтајмер.

Камера, расвете и жамора глумаца и статиста сећају се и станари Копитареве градине где је настала „Улица липа”. Овдашњи паркић често је био у причи о комшијама чији се животи свакодневно преплићу. Последња сезона снимања била је 2014. године.

Ова адреса много је познатија по „Бољем животу” сниманом пред крај осамдесетих. Копитарева градина била је дом Гиге, Емилије, Бобе, Виолете и Саше Попадића.

Недалеко је и кућа вечитог млађег референта, Димитрија Пантића. У Војводе Добрњца 38 и даље постоји двориште у које је поштар доносио слике са снимања рекламе за чарапе подстанарке Сузане. Здање је модернизовано. Задржан је дух некадашњег Београда, али су сада ту видео-надзор и нова столарија, и застакљена је тераса која је у филму била отворена.

Неколико улица даље некада је био кафе „Ми нисмо анђели” из истоименог филма из 1992. Ту је, у згради Битеф театра, Марина тестирала Николину љубав пославши му прелепу Јулијану која је изговорила чувено: „Да ли си икад водио љубав на подијуму за игру?” Овај филм сниман је и код зграде „Бигза” где је била Николина и Мартина кућа, али и у Адмирала Гепрата где је живела Баба Сера. Наставак из 2005. године стваран је на Видиковцу и у Топчидеру, а завршна сцена снимљена је у Ботаничкој башти.

„Катинкина кућа” на Вождовцу, недалеко од Ортопедске болнице, најомиљенија је локација за филмаџије. Сви је памтимо као дом пријатеља Милана и прије Јелене Тодоровић из „Жикине династије”. У пространој башти настајале су урнебесне сцене попут оне у којој Жика доноси сломљену „самоходну” косачицу. Ту су снимљени километри филмске траке – „Давитељ против давитеља”, „Последњи круг у Монци”… и кроз њу су прошли јунаци серија „Горе-доле”, „Мирис кише на Балкану”…

Чак четири филма делом су снимана у Чумићевом сокачету: три домаћа – „Парада”, „Читуља за Ескобара” и „Артиљеро”, и један страни – „Новембарски човек”, у коме је главну улогу играо Пирс Броснан.

– Снимања су трајала по неколико дана. Броснан је у паузама пио кафицу у једном од кафића и јављао нам се кад смо пролазили, а остатак екипе окупљао се на паркингу, око кетеринга. Кад би дошао камион екипе, све се затварало, а ми нисмо радили све док су се сцене снимале. Рекламе за радње биле су прелепљене и сви смо са њима потписивали уговоре – објашњавају Ђорђе Масниковић и Зорица Драговић, власници локала у популарном Чумић дизајн дистрикту. Кулисе за Броснанов филм чинио је и Стари двор који је добио улогу хотела.

Новији симбол Београда, Мост на Ади, упечатљив је на уводној шпици крими серије „Убице мог оца”. Урбанији делови града попут графита „Град који једе дрвеће” и Савамале овековечени су у почетним кадровима саге „Јутро ће променити све”. Како нам је недавно рекла уредница ове серије Мирјана Лазић, „без потенцирања да је то Београд, она је публици на аутентичан начин пренела осећај овог града”.

Ако би се данас снимао наставак серија „Срећни људи” и „Полицајац са Петловог брда”, редитељи би морали да потраже нове локације за снимање главних сцена. Домови Голубовића и инспектора Симића су срушени, а на њиховом месту подигнуте су нове зграде, које ће можда послужити неким другим телевизијским породицама.