После прве седмине овогодишњег , најдужег икада, шампионата Формуле 1, осмех са лица не силази Нику Розбергу. А како и не би: од отварања сезоне остварио је хет трик победивши у Аустралији, Бахреину и Кини. За Мерцедесовог вечитог „другог“ ова славља значајна су и због даљег одмеравања са двоструким узастопним прваком Луисом Хамилтоном. На папиру они су клупски саборци, а у стварном животу љути противници .
Прву прилику за нови дуел имали су 1. маја у Сочију на „Великој награди Русије“. Стаза „Аутодром“, окружује комплексе објеката и борилишта коришћених за Зимске олимпијске игре 2014. Те године одржана је и прва трка када је, као и 2015. најбржи био баш Хамилтон примивши из руку Владимира Путина, председника Русије, трофеје.
До 19. јуна и „Велике награде Европе“ у Бакуу (Азарбејџан) стаза у Сочију биће „најмлађа“ у каравану. Са око 175 милиона евра, колико је потрошено за изградњу, ова тзв. улична стаза (то су још Мелбурн, Монако, Баку, Монтреал и Сингапур) испод је просечне цене од око 220.000.000 евра.
Тачно се зна шта колико кошта за оно неопходно, а ставке су: 1. сама стаза око 65 милиона евра, 2. гараже за тимове и простор око њих (падок) око 44 милиона евра, 3. електроника неопходна за такмичење око 26 милиона евра, 4. сређивање земљишта и прилазна инфраструктура око 41 милион евра, 5. главна трибина око 24 милиона евра, 6. медија центар око 13 милиона евра и 7. медицински центар (практично мала болница) око четири милиона евра.
И тако се стиже до оне „ситнице“ од око 220 милиона евра. Постоје неупоредиво јефтиније стазе и то су пре свега уличне, али наравно има и прекомерног луксузирања чак и за овај свет трошкаџија дубоког џепа. Тако је стаза „Јас марина“ (нпр. између кривина изграђен је хотел са пет звездица, итд.) у Абу Дабију коштала безмало 900милиона евра 2009. (урачуната је инфлација).
Предузеће звано Формула 1 (већински власник је фонд „Капиталс партнерс“ са разним „сестринским“ компанијама, док Берни Еклестон, вишедеценијско заштитно лице најбржег светског надметања, сада поседује око 5,3 одсто акција) више него змија ноге чува податке о свом пословању. Из онога што је „процурило“ види се да су од укупног годишњег прихода 33,6 одсто чланарине које уплаћују стазе. Преведено у бројке то је нешто више од пола милијарде евра. Са „Формулом један менаџментом“ сви домаћини трка потписали су уговоре важности од седам до десет година просечне вредности од око тридесетак милиона евра по сезони.
„Квака“ је у следећем. Организатори могу да рачунају на зараду искључиво од продаје улазница на трибинама (не и за тзв. „корпоративно угошћавање“) пошто су тв права и рекламе на стази оно што припада власницима такмичења. Ма колико скупе биле (просек око 130 евра, гледалишта могу да приме од 30.000 до 130.000 људи), карте не могу да покрију трошкове. И ту је уочљив парадокс.
И док код нас многи заговарају да држава не треба да помаже спорт, дотле националне владе или локалне самоуправе помажу чак 18 трка. А трке се, поред осталих, организују у осам од десет држава са највећим бруто друштвеним производом на планети. Једини без овакве врсте финансијских инјекција су Силверстон (Велика Британија, 1950. одржана прва трка Формуле 1, трибине за више од 120.000 навијача), Остин (САД) и Монако.
Мала медитеранска кнежевина. у којој се у Монте Карлу (површине приближне Централ парку на њујоршком Мехнетну), вози глобално најпрепознатљивија трка једина је добила повлашћен статус. Они не плаћају „уписнину“, а поред улазница добијају и део прихода од телевизије и реклама.
Рачуница којом се руководе остали организатори сигурно је везана за „повећану видљивост“ (2015. трке је путем телевизије пратило око 550 милиона гледалаца), могућност склапања различитих уговора (познате светске компаније спонзори су такмичења), отварање нових радних места и плус бесплатна реклама да се у тој земљи одржава трка Формуле 1…
