Српска православна црква изведена је пред суд у Лондону због сексуалног насиља њених свештеника, по тужбама грађана Босне и Херцеговине и Србије.
Зашто у Лондону? Зато што подносиоци шест тужби процењују да правду не могу да очекују ни од судова СПЦ-а, ни од правосуђа државе које је такође ставило повез преко очију. Зашто против цркве, а не против свештеника по имену и презимену? Зато што су се црквени традиционалисти оглушивали о појединачне случајеве, па СПЦ сноси колективну одговорност због прикривања.
Једна од адвокатских канцеларија у Лондону постаје тако епицентар процеса од којег се очекује да разбије тмину која покрива педерастију, педофилију и сексуална злостављања у крилу цркве, укључујући и њене високодостојанственике.
Феномен је глобални, криза око педосексуалних свештеника уздрмала је темеље Римокатоличке цркве откако је „Бостон глоуб” почео да пише о систематском заташкавању скандала педофилије у САД. Папа Бенедикт Шеснаести извинио се 2008. жртвама, али тек је папа Фрања питање моралног прочишћења цркве поставио на прво место својих приоритета. Истрага у Пенсилванији изнела је пред јавност имена више од 300 прелата, укључујући и једног кардинала који је деценијама доприносио прикривању злостављања више од хиљаду деце.
Папа је прошле године сазвао бискупе из свих крајева света на први скуп посвећен питању педофилије. Недавно је, неколико недеља пре новог састанка прелата о заштити малолетника у окриљу цркве, признао да је црква „рањена властитим грехом јер није знала да слуша крике жртава”. Католички бискупи у САД отварају телефонску линију за притужбе на црквене предаторе. Магазин „Шпигл” објавио је извештај немачке бискупске конференције који садржи више од 3.600 случајева у периоду 1946–2014, у које је умешано 1.600 свештеника. У Пољској је снимљен филм „Свештенство”, посвећен само једној теми: сексуалној злоупотреби деце.
Док се пита како је примила толико педофила, Римокатоличка црква покушава да се реформише, обнови нарушено поверење у посрнуле божје људе и врати се темељним вредностима вере. Моли се за сопствено спасење. Папа је кренуо исусовским Путем бола. Када су га питали како родитељи треба да се односе према геј детету, рекао је: „Не осуђујте, разговарајте, слушајте”. Патријарх српски Иринеј, пре пет година – уочи параде поноса у Београду – знао је да каже да су велике поплаве опомена Господња због припреме „скупа безакоња и мрског порока”.
СПЦ се више бави националним и политичким, а мање моралним, хуманитарним и хришћанским вредностима, па, сем реторичких критика, избегава да јасно осуди своје свештенике који су се одали неморалу. Иринеј и чланови Синода свакако су упознати са случајевима педофилије, али тврдо крило СПЦ-а заступа лицемерну тезу да је скандале боље прикрити или сачекати да застаре, него их јавно осудити – уз подршку државе која цркви пружа алиби ћутања јер се суд СПЦ не оглашава без пресуде грађанског суда.
Прва афера у крилу СПЦ-а тицала се епископа Епархије врањске Пахомија. Четворица дечака сведочила су да их је сексуално злостављао владика који се Богу заклео на скромност, а као бивши монах не би смео да има сексуалне односе. Тврдило се да је у трочланој комисији која је требало да испита скандал био и садашњи патријарх.
После маратонског процеса, грађански суд је – уз притиске тадашње власти ДС-а и ДСС-а – владику у два случаја ослободио „због недостатка доказа”. Друга два случаја временом су застарела, баш као и поступак против Илариона, некадашњег старешине манастира Хопово, осумњиченог за навођење дечака на „недозвољене полне радње”.
Ту је и случај епископа зворничко-тузланског Василија (Љубомира Качавенде), који је у средишту процеса који се отвара у Лондону. „Распућин СПЦ-а” дуже од деценије се сумњичи за педофилију, али ни фотографије које га приказују како се љуби са млађим мушкарцем нису разбиле тишину, као ни снимци блудничења на дан сахране патријарха Павла. За покретање истраге није било довољно ни сведочанство бившег Качавендиног ђакона оца Серафима (Бојана Јовановића), који у књизи „Мафија у Цркви” пише о шокантном разврату и блуду са дечацима који нису смели да буду старији од 11 година. Синод је Качавенду, на његов захтев, 2012. пензионисао „због здравствених разлога”.
Пензионисани Качавенда служио је јануара 2018. божићну литургију у манастиру Света Петка у Бијељини, а осам месеци касније присуствовао је свечаној архијерејској литургији поводом освештања темеља српско-руског храма и предводио литију бањалучким улицама.
Морам да се вратим на Римокатоличку цркву, коју – у апсурдном и бизарном екуменизму – са српском црквом спаја педофилија. Сличност ту престаје, јер папа јавно осуђује, док српска црква срамно ћути, иако се у ставу према педофилији или хомосексуализму ни по чему не разликује од западних хришћана. Сваки покушај да се процес у Лондону представи као још једна „завера споља” биће лажна камуфлажа, опасан маневар чији је циљ да жртве у име „вишег циља” не брукају институцију којој грађани Србије верују, мада све мање.
Ћутање СПЦ-а, спречавање дебате и неспремност да се јавно дистанцира од свештеника који су били повезивани са оптужбама за педофилију, није само фрескно осликавање мрље на сводовима цркве, већ и убацивање верника у грех који наноси велику штету моралном лику читаве Србије. Зашто СПЦ прећуткује или минимизира грешно понашање свог свештенства? Време за стрпљење истиче. Легат патријарха Иринеја и његовог Синода биће мерен и начином на који се односи према кризи коју црква не може да сакрије.
Прилозиобјављениу рубрици „Погледи”одражавајуставовеаутора,не увек и уређивачкуполитикулиста
