Novosti online

ФСЈ није дао Партизану да задржи европске вицешампионе

Од тренутка када је судија одсвирао крај финала Купа европских шампиона 11. маја 1966. за Партизанов пораз од Реала (2:1) окривљује се његова тадашња управа. Уопштено оптужба се своди на то да клупско руководство није било на нивоу своје екипе.

Тој управи се ставља на терет и да није хтела да сачува тај велики тим, него као да је једва чекала да се кључни играчи, они који су четири пута у пет година освајали шампионат Југославије (1961, 1962, 1963. и 1965), разиђу по белом свету.

Милутин Шошкић је већ имао уговор са Келном, а Фахрудин Јусуфи са Ајнтрахтом из Франкфурта, па су њиховим путем кренули Милан Галић у Стандард из Лијежа, Владимир Ковачевић у Нант, Јован Миладиновић у Нирнберг и Велибор Васовић у Ајакс.

Већина њих је причала да би остали за много мање пара, него што су добили од иностраних клубова. Али, Партизан није хтео да им да.

Живорад Јоловић

Фотодокументација „Политике”

Међутим, Живорад Јоловић, сада 94-годишњак, који је деценијама био у највишим органима Фудбалског савеза Југославије и обављао најодговорније дужности, открива:

– После финала Партизан – Реал играчи, преокупирани обећањима менаџера, тражили су новац за останак у клубу. Новац није био главни проблем, већ прописи који то нису дозвољавали. На седници Фудбалског савеза Југославије проф. др Михаило Андрејевић је предложио измену прописа изговоривши пророчанску реченицу: „Другови, ако дозволимо да ова генерација оде у иностранство, наш фудбал искрвариће до белог“. На жалост, предлог није прихваћен. Један по један наши тада најбољи играчи, не само Партизана, одлазе и наш фудбал полако, али сигурно губи позиције како на унутрашњем, тако и међународном пољу.

Др Андрејевић, предратни председник нашег националног савеза и уважена личност у Међународној фудбалској федерацији, није се залагао да Партизанови асови остану из навијачких разлога. Он је био симпатизер Црвене звезде, али је увидео каква опасност прети нашем фудбалу. Као човек с огромним знањем, а поготово у фудбалу у којем је био још од пре Првог светског рата, умео је да процени кад је за шта прави тренутак.

– Четири године пре тога, после Светског првенства у Чилеу, где је наша репрезентација заузела четврто место, Црвена звезда је предложила да се једном од јунака тог шампионата Драгославу Шекуларцу дозволи одлазак у Италију. Професор је подржао тај предлог уз аргументовано образложење да је то и у интересу југословенског фудбала. За његов предлог смо гласали само још Андраш Ковач и ја, – каже Јоловић. – Шекуларац је остао у Звезди и у септембру је, на првенственој утакмици у Нишу, ударио судију. Због тога је ригорозно кажњен – забрањено му је да годину и по игра фудбал. У иностранство је отишао 1966. За мали клуб Карлсруе из Западне Немачке и за готово десет пута нижу цену од оне коју му је нудио велики Јувентус.

Како каже Јоловић од те 1966. више ништа није било као пре. Она означава почетак другачијих односа у нашем фудбалу од којих многи ни до дан-данас нису решени.

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh