Од тренутка када је судија одсвирао крај финала Купа европских шампиона 11. маја 1966. за Партизанов пораз од Реала (2:1) окривљује се његова тадашња управа. Уопштено оптужба се своди на то да клупско руководство није било на нивоу своје екипе.

Тој управи се ставља на терет и да није хтела да сачува тај велики тим, него као да је једва чекала да се кључни играчи, они који су четири пута у пет година освајали шампионат Југославије (1961, 1962, 1963. и 1965), разиђу по белом свету.

Милутин Шошкић је већ имао уговор са Келном, а Фахрудин Јусуфи са Ајнтрахтом из Франкфурта, па су њиховим путем кренули Милан Галић у Стандард из Лијежа, Владимир Ковачевић у Нант, Јован Миладиновић у Нирнберг и Велибор Васовић у Ајакс.

Већина њих је причала да би остали за много мање пара, него што су добили од иностраних клубова. Али, Партизан није хтео да им да.

Међутим, Живорад Јоловић, сада 94-годишњак, који је деценијама био у највишим органима Фудбалског савеза Југославије и обављао најодговорније дужности, открива:

– После финала Партизан – Реал играчи, преокупирани обећањима менаџера, тражили су новац за останак у клубу. Новац није био главни проблем, већ прописи који то нису дозвољавали. На седници Фудбалског савеза Југославије проф. др Михаило Андрејевић је предложио измену прописа изговоривши пророчанску реченицу: „Другови, ако дозволимо да ова генерација оде у иностранство, наш фудбал искрвариће до белог“. На жалост, предлог није прихваћен. Један по један наши тада најбољи играчи, не само Партизана, одлазе и наш фудбал полако, али сигурно губи позиције како на унутрашњем, тако и међународном пољу.

Др Андрејевић, предратни председник нашег националног савеза и уважена личност у Међународној фудбалској федерацији, није се залагао да Партизанови асови остану из навијачких разлога. Он је био симпатизер Црвене звезде, али је увидео каква опасност прети нашем фудбалу. Као човек с огромним знањем, а поготово у фудбалу у којем је био још од пре Првог светског рата, умео је да процени кад је за шта прави тренутак.

– Четири године пре тога, после Светског првенства у Чилеу, где је наша репрезентација заузела четврто место, Црвена звезда је предложила да се једном од јунака тог шампионата Драгославу Шекуларцу дозволи одлазак у Италију. Професор је подржао тај предлог уз аргументовано образложење да је то и у интересу југословенског фудбала. За његов предлог смо гласали само још Андраш Ковач и ја, – каже Јоловић. – Шекуларац је остао у Звезди и у септембру је, на првенственој утакмици у Нишу, ударио судију. Због тога је ригорозно кажњен – забрањено му је да годину и по игра фудбал. У иностранство је отишао 1966. За мали клуб Карлсруе из Западне Немачке и за готово десет пута нижу цену од оне коју му је нудио велики Јувентус.

Како каже Јоловић од те 1966. више ништа није било као пре. Она означава почетак другачијих односа у нашем фудбалу од којих многи ни до дан-данас нису решени.