Уколико се ускоро не разреше све дилеме везане за отмицу, па онда и смрт двоје службеника српске амбасаде у Триполију, нашем амбасадору у Либији Оливеру Потежици могла би да остане залепљена етикета мафијаша међу дипломатама. Медији су га најпре сумњичили за нелегалну трговину оружјем, да би се јуче појавила и информација о његовим наводним пословима на црном тржишту лекова и медицинског материјала. За тешке оптужбе, сумње или инсинуације, свеједно, које се износе на његов рачун – не нуде се и докази.
Његови шефови у Београду не налазе за сходно да одлучније бране амбасадоров углед, осим што министар спољних послова Ивица Дачић на новинарска питања одговара да он нема информација о томе да се Потежица бавио недипломатским активностима. Али, сви званичници обећавају да ће надлежни органи све испитати.
Најновија „вест” о шверцу лекова у тој земљи, којом је током 40 година неприкосновено владао пуковник Муамер ел Гадафи, док га после свргавања руља на улици није линчовала 2011. године, могла би да се одрази и на произвођаче лекова у Србији – иако нису изричито поменути. Највеће фармацеутске куће се, међутим, не осећају прозваним. „Галеника”, како нам је јуче речено у тој државној фирми, од пада Гадафија ништа није радила у Либији, док је „Хемофарм” присутан на тамошњем тржишту од 2003, али нема „апсолутно никаквих информација” о наводним нелегалним пословима српског амбасадора у Либији.
„Трговина нашим производима обавља се са регистрованом либијском веледрогеријом, за приватне апотеке. Други смер је ка држави, директна продаја Министарству здравља Либије, за државне установе и болнице. После смене Гадафија има промена и оне су пре свега повезане са банкарским пословањем, које је отежано, као и са сигурношћу робе у либијским лукама”, кажу у у вршачкој фармацеутској кући за „Политику”.
Оружје и фармацеутски производи су били значајни извозни артикли Србије у Либији. СДПР, државно предузеће које тргује производима домаће наменске индустрије, имао је стално представништво у Либији. Опет, директна продаја „Хемофармових” производа Министарству здравља Либије, према незваничним информацијама, резултат је међудржавног споразума из времена Гадафија, према коме лековима отплаћујемо старе дугове Либији. „Хемофарму” то овде надокнађује наша држава.
И наши грађевинци су оставиле велики траг иза себе у овој некада богатој земљи на северу Африке, као и наши здравствени радници, којих још има тамо. То што Либију још нису напустили сви наши држављани један је од аргумената које користи Дачић када се брани од оптужби опозиције да је одговоран за смрт Слађане Станковић и Јовице Степића због тога што Србија није затворила своју амбасаду у Триполију, као што су то учиниле друге земље.
„Србија је задржала своје амбасаде у Ираку, Сирији, Либији, Тунису и Египту у протеклом периоду. Разлози за то су пријатељски односи са тим земљама, велики број наших људи који тамо ради и не жели да оде, иако смо их позвали да напусте те земље, као и наши економски интереси”, објашњавао је Дачић пре неколико дана. Он је ових дана напоменуо и да су амбасаде Либије и Сирије радиле у Србији током бомбардовања 1999. године.
Специјалан однос Србије са Либијом, на основу добрих претходних односа Гадафија и Јосипа Броза Тита, сада је предмет сукоба између оних који су делили власт у периоду од 2008. до 2012 – Ивице Дачића и Бориса Тадића.
Дачић приговара Тадићу што је 2009. био на војној паради у Триполију поводом 40 година Гадафијеве револуције, „док је цео свет био у исто време на обележавању 70 година од почетка Другог светског рата у Гдањску”. Пита га, сада, како су то што је тада примио орден од Гадафија и што је наша војска учествовала на паради у Триполију, као и његова четири сусрета са Гадафијем, „чиме се тада јавно хвалио”, допринели међународном угледу Србије и безбедности Срба у Либији после Гадафија.
Тадић, опет, одговара да су у то време такав орден добили и председници француске, италијанске, немачке владе…
Добри односи са Либијом били су део званичне државне политике не само због потребе за економском сарадњом него и ради косовске политике Београда. Због тога се и Вук Јеремић досетио да обнови сарадњу са несврстанима. У Либији су боравили и министри ДС-а Јеремић и Драган Шутановац, али и министар просвете Жарко Обрадовић и председница парламента Славица Ђукић Дејановић из СПС-а.
Око Гадафија су се утркивале и многе западне земље када су санкције 2003. укинуте и пуковник је од „бесног пустињског пса”, како га је назвао Роналд Реган, постао партнер и пријатељ Запада, истиче Душан Симеоновић, амбасадор у пензији, који је представљао Србију у Триполију у два наврата (1992–1996. и 2004–2009). Разлог су, наравно, били либијска нафта и послови који су се отварали у тој земљи за компаније из целог света.
„Гадафи се срео са председником Обамом у Риму, имао је сусрет и са Кондолизом Рајс, долазио му је шпански краљ Хуан Карлос, Силвио Берлускони небројено пута, били су Грци код њега, дошао је и Путин…”, указује Симеоновић, додајући да је у таквој атмосфери 2005. председник Србије Борис Тадић стигао у Триполи, где га је упознао са Гадафијем. Симеоновић је упознао још једног нашег председника са либијским вођом – Зорана Лилића. Било је то у време његовог првог мандата у Либији, која је била прва и једно време једина земља у свету која је прихватила акредитиве амбасадора СРЈ. Истовремено, Душан Симеоновић је био једини амбасадор који је у то време дошао из Европе у земљу коју је западни свет оптуживао да подржава тероризам.
Он наводи да је Гадафи желео да СФРЈ опстане, па када је постало јасно да не може, залагао се да Срби и муслимани остану у једној држави. Након што је и та могућност „отпала”, Гадафи је остао просрпски настројен. Није се сретао са Слободаном Милошевићем, мада су у Либију одлазили и Лилић и Никола Шаиновић и генерал Драгољуб Ојданић и други.
„Славио је када је видео како су Срби у БиХ везали оне америчке војнике за стабла”, сведочи амбасадор Симеоновић. И, додаје, никада не би признао Косово. То су учиниле нове власти 2013.
Ова земља са којом имамо успостављене дипломатске односе од 1955. (као СФРЈ), уверен је Симеоновић, може да буде за нас захвално тржиште и убудуће, чим ратна дејства престану. Биће потребно Либији квалификоване радне снаге (медицинско особље, грађевински инжењери), радници у нафтној индустрији, биће им потребни пољопривредни производи и роба широке потрошње. Али, упозорава Симеоновић, и ми морамо са своје стране нешто да учинимо да не бисмо угрозили своје шансе: за почетак, каже, да преселимо амбасаду у Тобрук, где је влада коју признаје међународна заједница, уместо што остајемо у Триполију, где је влада коју подржавају исламисти (ту би могао, каже, да остане конзулат, ради баланса).
Министар Дачић је прексиноћ рекао да ће амбасадор Потежица бити повучен из Либије, а да ће са премијером Александром Вучићем наредних дана разговарати о статусу амбасада које се налазе на кризним подручјима Блиског истока. Дачић не верује да ће амбасада у Либији бити затворена, али није искључио могућност да она буде измештена.
