Подела улога у филмовима може имати велике последице по националну културу, чак и судбину. Када је Драган Николић постао Влах Алија у филму „Бановић Страхиња”, желео сам да постанем турски одметник заљубљиве природе који отима и заводи Страхињину неверну љубу. То што је успут палио и пљачкао, мање је битно.

Франко Неро тада је био тек нешто лепши од Бреда Пита данас, али је у кадровима с Гагом изгледао као Мистер Бин коме драга бежи са свадбе. Сећам се да је и Шербеџија био бриљантан, али је Гага био тај који је улогом затресканог Турчина, у та два сата биоскопске магије, разоткрио све егзистенцијалистичке контроверзе једне од најлепших епских песама. Анђин избор се, наиме, показао савршено логичним, те су се читаве докторске дисертације о разлозима због којих она откида за турском битангом и још хоће да му помогне да заједно укокају див-јунака Страхињу, показале бесмисленим. Забога, која жена не би побегла са Драганом Николићем! Отуда је и Страхињин опроштај Анђи сасвим разумљив, иако су њена браћа Југовићи намеравала да, у то доба друштвено прихватљивим санкцијама, својој сестри ископају очи и пошаљу је у манастир.

Тако је Драган Николић оправдао погубно мишљење да вековима славимо витеза шоњу. Ни веће фаце нису имале шанси поред Гаге. Тако је отклоњена бар једна од шекспировских дилема националне поезије и историје.

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ