Генерал Шарл де Гол је, поред тога што је био страствени заговорник европских интеграција, био и заклети непријатељ уласка Велике Британије у ЕУ. Француска је два пута уложила вето на захтев Велике Британије да постане чланица тадашње ЕЕЗ – 1963. и 1967. године. Чланство Велике Британије у ЕУ је видео као опасност назвавши Гордог Албиона „тројанским коњем“ САД, али је такође навео јаке политичке и економске разлоге за своје противљење. Тврдио је још тада да је природа британске економије некомпатибилна са идејом јединственог европског тржишта.
Де Гол је био свестан убеђености британског јавног мњења у сопствену супериорност која ће заувек представљати препреку да британска влада (била она лабуристичка, била торијевска) пренесе сувереност на наднационалну европску владу. Та самоувереност није, мора се рећи, била толико неоснована, имајући у виду степен унутрашњег развоја британске демократије, независности судства и чињеницу да на острву није било диктатора још од Оливера Кромвела до данас. Британска империја „где сунце никада не залази“ је до Другог светског рата господарила већим делом планете и као таква сигурно није могла да стекне осећај инфериорности у односу на своје континенталне партнере.
Заиста, било је тешко 1950. године наћи оправдање због чега би влада Њеног величанства под лабуристичким премијером Клементом Атлијем прихватила Шуманову понуду да се прикључи Европској заједници за угаљ и челик и да на тај начин пристане да ограничи своју вишевековну демократију неизабраним бриселским бирократама. Осим, наравно, разлога да ће тиме себе изоловати од остатка Европе и да ће им онда једини начин стварања илузије о сопственој грандиозности бити утеха оличена у говорима Винстона Черчила о моралној супериорности наслеђа људи са „енглеског говорног подручја“, под чиме подразумева Maгна карту, Декларацију права, Хабеас корпус акт, суђење поротом, англосаксонско право и чак америчку Декларацију независности.
Дакле, потпуно је јасно да ће Велика Британија природан наставак империјалног осећаја надмоћи много лакше неговати (али и лечити) уколико некако успех САД у доминацији међународним односима представи као и део свог успеха али и као део непрекинуте линије развитка своје политичке културе. У таквом поретку, ЕУ не делује превише обећавајуће нарочито уколико Европу води немачко-француска осовина или боље речено само Немачка у последњих десет година.
Зашто је онда Велика Британија уопште и хтела касније да уђе у ЕУ? Зато што не може себи да дозволи да буде изолована из јединственог европског тржишта јер би тиме својој економији нанела огромну штету. Ипак, када се погледа списак резервација где Велика Британија не учествује заједно са осталим државама, може се основано поставити питање: Која је разлика ако ВБ изађе из ЕУ у односу на садашњи њен статус?
Данас Британија није у „Шенгену”, није део Еврозоне, није потписница Пакта стабилности и развоја који лимитира фискални дефицит на три одсто; такође је одбила да потпише Повељу ЕУ о основним људским правима, а такође не примењује право ЕУ из области правосуђа и унутрашњих послова (у нашем народу познатије као поглавља 23 и 24). Договор ЕУ и Дејвида Камерона уколико буде одобрен на јунском референдуму означио би додатна одступања у области миграционе политике, социјалних давања и заштите финансијских привилегија лондонског Ситија. Питање је онда зашто уопште и желе да буду чланица ЕУ, нарочито када знамо да могу бити део јединственог тржишта и без чланства као што је случај са Норвешком?
Један од разлога је тај што Велика Британија себе види као порески рај и што на тај начин представља нелојалну конкуренцију у односу на друге европске државе. Уколико мултинационална компанија данас има седиште у Британији, порез на дивиденде њених акционара и порез на добит биће раван нули. Европска комисија је 2015. године направила „црну листу“ пореских рајева где се највећи број територија односи на егзотична острва која су под суверенитетом британске круне (Кајманска острва, Девичанска острва, Бермудска острва, Гернзи, Острво Мен итд). Осим прављења „црне листе“, ЕУ није предвидела ниједну санкцију против ових пореских рајева, што не треба да чуди имајући у виду непостојање истих против Луксембурга после избијања афере „Lux Leaks“.
Великој Британији је дакле дозвољено да изабере шта јој се свиђа са „шведског стола“ док истовремено може да буде порески рај за европске компаније. Британским политичарима се заиста нема шта замерити, али се може поставити питање другим европским лидерима зашто тако нешто дозвољавају, нарочито када се може унапред видети да ће многе друге државе пратити британски пример. Одлична трговина за Камерона, могло би се рећи. Само што ће он тешко моћи наћи одговор за питање које ће му заговорници „брегзита” попут Бориса Џонсона поставити: „Уколико је Британија економски просперирала изузимајући себе из кључних политика ЕУ зашто онда не би потпуно напустила целу ЕУ када је то очигледно пут ка сопственом развоју?“
Центар за нову политику
