Због једне своје изјаве, кратког говора при некој свечаности укопавања капсуле са свитком хартије у камен темељац, шеф наше државе поново је запао под особену пажњу јавности.
Председник воли да држи говоре и, по сопственој тврдњи, сам их пише. Задoвољан је својим сабраним делима и важним изјавама, и планира да од тога сачини књигу. Његов јавни наступ, у коме се нашла и синтагма „српски генетски материјал”, изазвао је гомилу коментара, осуда и чуђења.
Ипак сам склон да, насупрот већини која шефа државе разапиње на крст, станем у заштиту човека кога је народ довео у двор. Наравно да такво нешто као „српски генетски материјал” не постоји и да је то опака глупост, али у тој ствари држим председника невиним.
Да је ово време романсираних биографија из времена култа, лепо би писало да је председник одрастао у тешким условима, да је био изложен експлоатацији и да се о свом развоју бринуо сам. Школовао се уз рад. Шта је научио у политици под руком Шешеља, у фази драматичног разлаза од њега и у школи – то и говори.
Мени су ти говори шармантни, бенигни, занимљиви, често духовити. Из њих се лако види мешавина шумадијске лукавости, политикантско самоучењаштво, извесна доза цинизма која је усавршена и наглим успоном у хијерархији власти. Но, да ли се Томислав Николић, као врховни репрезент државе мењао сагласно кретању ка политичком врхунцу? Рекао бих да јесте, учио је оно што није требало, а пропуштао важно, али та вредносна инверзија није му сметала, напротив!
Његови политички обрти никако се не могу узети за фалинку која производи негацију њега самог. Управо су та салта довела грађанина Томислава Николића тамо где сада јесте, а ако буде здравља, намерава тамо да борави додатних пет година. Сваки заокрет доносио му је све више изгледа да оствари српски сан, теже остварив од америчког. У свакој фази свога развоја, у читавој тој чудесној политичкој еволуцији, Николић је наступао јавно, изговарао вероватно, невероватно, апсурдно, чак чудовишно, али га никада ништа није зауставило.
Не знам, заиста, да ли је и тада као и данас, дакле одувек, своје говоре писао сам, да ли је волео креативне импровизације или су оне биле део пројекције у којој су му помагали други. Не бих овде цитирао председника, наводећи његове ране и касније говорничке радове, мислим да не би ваљало да га подсећам на све оно што он вероватно најбоље о себи зна.
Иначе се мисли да је улога Томислава Николића у расподели реалне политичке моћи сасвим мала и да у прећутном окршају с Вучићем постаје све мања. Нисам сигуран да је то сасвим тачно, председник се тешко мири само с улогом репрезента, јер то je за њега мало, а за нас сувише. Али, он је ипак покретач Вучићеве снаге, да на оним изборима уз помоћ апстинената није победио неподношљиво надменог а смушеног Тадића, српски премијер се вероватно никада не би уздигао до неприкосновене ауторитарне моћи.
Николићева председничка путовања нису очаравајућа, али могу да буду заводљива, ако се мисли да његови манири долазе из ненадмашног балканског фолклора.
Путин, на пример, и поред уздржаности при руковању, никако није успевао да избегне Николићеве пољупце. Неко је бројао, приликом војне параде у његову част, наш је председник пољубио руског дванаест пута (четири пута по три). Славске, божићне и новогодишње адете шеф српске државе приказао је и у Загребу, код срдачног сусрета са Колиндом Грaбар Китаровић. То се већ може разумети, Колинда јесте атрактивна а наш Тома зна обичаје, па је и хрватску председницу пољубио три пута. Додуше, трећи пут на препад. То нико не би избегао, па није могла ни она.
И тада су га нападали. Као, нема смисла, шта то значи? Где му је државничко достојанство? Руковање, благи наклон важном главом, тако се то ради у свету.
Да, то је тачно, док се том истом свету не унесе овердоза срдачности, и то на највишем нивоу, док се пољупци не уведу у протокол. Ево, и Федерика Могерини љуби Вучића, али два пута, рачунајући да човек има два образа. То код Николића не би прошло, мада нисам сигуран да ли му се све овде описано посрећило код Обаме.
Мислим, дакле, да је помало претерано после сваке изјаве, говора или путовања разапињати председника Николића. Сваки политички манир може се објаснити посебном варијантом оригиналности, па верујем да његов кабинет то подржава и подстиче. Због тога и невероватну лексичку конструкцију о српском генетском материјалу сматрам посебно забавном.
Наш председник је још једном говорио о нечему што не постоји, па је, дакле, природно да он то не познаје, али уверен сам да није мислио ништа лоше. И није направио гаф. То што читаво време говори, то је он, наш репрезент. И на најбољи начин представља нас, таквима какви смо.
