Прича која следи драстичан је пример беспомоћности грађана пред тврдоглавом бирократском игноранцијом, која се, неминовно, претвара у самовољу и бахатост.

Наиме, Уставни суд је, на мој лични захтев, тада у својству председника Месне заједнице Зелено брдо, Звездара, Београд, на седници од 11. јуна 2017, под председништвом Весне Илић Прелић, укинуо незакониту и неуставну одлуку Скупштине градске општине Звездара о статусу месних заједница.

Признајем да сам одлуку Уставног суда примио с нескривеном радошћу, као знак да се моје обраћање на многе адресе ипак исплатило. Наиме, поводом драстичне узурпације уставних, законских, али и материјалних права Месне заједнице Зелено брдо (да поменем само један, не и једини, пример: одузета нам је зграда од 400 квадрата у Булевару краља Александра 395, подигнута искључиво добровољним прилозима грађана, са свим грађевинским и употребним дозволама, при чему је, очигледно с предумишљајем, спаљена архива месне заједнице, како би се затурили докази о власништву!), обраћали смо се тадашњем градоначелнику Драгану Ђиласу, привременом већу града, потоњем тадашњем градоначелнику Синиши Малом (два пута), председнику општине Звездара Едипу Шерифову, Општинском већу Звездара, садашњем председнику општине Звездара господину Игњатовићу, са молбом да приме чланове Савета месне заједнице. Све узалуд. Ни (макар) формалног одговора.

Радост коју нам је донела (већ поменута) охрабрујућа одлука Уставног суда трајала је, нажалост, кратко. Показало се да је и тако моћна институција, као што је Уставни суд, немоћна пред (непробојним) бирократским бедемом. Игнорише се, некажњено, и „пресуда” Уставног суда Србије.

Драгић Вукићевић,

Београд