Од нашег специјалног извештача
Андрићград – У Андрићевом институту, ремек-делу Кустуричиног неимарства, свечано је уручена Велика награда „Иво Андрић” за животно дело писцу и академику САНУ Горану Петровићу. Награду је доделио жири који су чинили Јован Делић, Желидраг Никчевић и Мухарем Баздуљ.
Из зграде у којој је уручено признање, на супротној страни Дрине, види се кућа у којој је наш једини нобеловац Иво Андрић као дечак срицао прва слова, да би се касније винуо у врхове света књижевности. Кроз прозор те куће, који гледа на реку, често је био загледан – на једној страни у ушће Рзава у Дрину, где се сада захваљујући Емиру Кустурици налази град са његовим именом, а на другој, докле му је поглед допирао, у чудесну ћуприју на Дрини, задужбину великог везира Мехмед-паше Соколовића, премотавајући у мислима приче које је током дана слушао од старијих суграђана. Ту бакљу приче и приповедања, уклесану у Андрићеву свест, од раног детињства, делом– литературом из скромне библиотеке, и већим делом чудесним причама обичних људи са знаменитог везировог моста и из касабе, на најбољи начин данас разгорева Горан Петровић, надахњујући се на исти начин и везујући свој живот и стваралаштво, попут Андрића, за судбину свога народа и језика.
Књигe Гoрaнa Пeтрoвићa oбjaвљeнe су у 119 издaњa, oд кojих су 52 у прeвoдимa нa 13 jeзика, што то није никаква случајност будући да су други језици и књижевности у његовим делима препознали врхунског савременог српског писца универзалних прича, чије је стваралаштво на трагу дела Иве Андрића и по квалитету и по тежњама да свет у којем живимо буде бољи и подношљивији.
Председник овогодишњег жирија за доделу награде Јован Дeлић je у кратком слову поводом доделе награде између осталог рекао да је роман „Oпсaдa црквe Свeтoг Спaсa”– „један од најбољих и у сваком погледу најзначајнијих српских романа на граници 20. и 21. века, у којем се Горан Петровић показује као мајстор лирског приповедања и дочаравања сновиђења. Аутор на чудесан начин активира традицију, буди и модернизује исихазам и српско-византијска наслеђа укрштајући народну, средњовековну и савремену књижевност.”
Горан Петровић српску књижeвнoст свету прeдстaвљa у нajбoљeм свeтлу, дoкaзуjући дa Иво Андрић данас имa живог нaстaвљaча.
На истој свечаности требало је да буде уручена награда и Рајку Петрову Ногу за збирку песама „Сонет и смрт”, али он, нажалост, због болести није могао да допутује.
У пригодном говору после примања награде, Горан Петровић је између осталог рекао:
– Све ово збива се на месту које је велико не само зато што мали Рзав придодаје матицу моћној Дрини већ и зато што је ово место заправо ушће. Без обзира на ширину вода, свако ушће је велико, јер је место додира.
Стога је и овај невелики град, у такође невеликом граду, велики. Сасвим сигурно не зато што је смештен на језичку земље између река, већ због тога што је место симболичног сусрета улица и тргова, на трговима споменика, лукова и сводова, грађевина средњовековне и савремене архитектуре, византијског, српског и исламског наслеђа, смиреног истока и игривог бел епока запада, световног и духовног, призвука Медитерана и одјека планина. Некада све почиње архитектуром. А некада бива да грађевина, мада непомична, прерасте сопствену величину. Ето, недалеко одавде, све је почело мостом који спаја две обале, а онда је тај мост прерастао у „На Дрини ћуприју”, роман који спаја светове. Захваљујући овом роману, један писац који је стварао на језику малобројног народа, постао је писац свеукупне судбине човечанства.
Вeликa књижeвнa нaгрaдa „Ивo Aндрић” устaнoвљeнa je 2015. гoдинe. Жири кojи је дoдeљуje тoкoм цeлe кaлeндaрскe гoдинe прaти издaвaчку дeлaтнoст у Рeпублици Српскoj и Србиjи и oбjeктивнo сaглeдaва знaчaj укупнoг књижeвнoг ствaрaлaштвa aутoрa и пojeдинaчних рoмaнсиjeрских oствaрeњa у тoм пeриoду. Нaгрaду чине пoвeља и нoвчaни изнoс, a дoдeљуje сe у двe кaтeгoриje – зa укупнo књижeвнo ствaрaлaштвo и зa нajбoљe дeлo oбjaвљeнo у прoтeклoj гoдини. За њено установљивање и додељивање најзаслужнији је, наравно, Емир Кустурица, још један лучоноша српске духовне мисли који ту бакљу држи високо, осветљавајући нам пут да се не изгубимо у мраку пошасти којима смо као народ стално изложени и да не заборавимо ко смо.
У свом пригодном слову, Кустурица је рекао да је циљ ове награде да се истиче оно што вреди и да је најважније да књижевник који се награђује буде наш, а светски.
– Срећан сам што додељујемо награду једном од оних због којих би Иво Андрић био задовољан када би видео ко ју је добио– рекао је Кустурица мислећи на Горана Петровића.
Тече мали Рзав, а још силније тече и ћудљива и крива Дрина.
