Дан је веома топао, а у подне почиње права загушљива припека и запара. Ручамо у кошуљама и бришемо се. По обеду сваки жури кући да се свуче.

Камен се усијао. Табани пеку кроз ђонове. У парку никог. Птице се подвукле под лишће које се не миче. Келнер, на опруженој руци, на столу, спава. Улазећи у кућу гроздови ме ударају у чело. Можда ће до увече сазрети. У соби чим отворим врата, као да сам дигао заклопац са казана, поче да кључа зузук пробуђених, узвераних муха. Кад која налети на лице као да се залепи. Једва их изагнах: – Нека побесне тамо на сунцу! – Завесе клонуло падоше као у ништа. Ни даха ни промаха да их крене. Као на екватору, насред Тихог Океана, кад се једра отромбоље. Наг, раширених руку и ногу, легох по постељи, оставивши одмах знојни отисак свог омлитавелог тела… Ово је немогуће, тамо у брдима, на Дрини, ипак је лепше!

Али тек што сам свео очи, трже ме нека струја која ме лазну језом. Скочим. Завесе, као да их је неко изнутра повукао, полетеше у собу. Кроз прозоре пљусну врео болестан дах и некаква протегнута хука, готово завијање и прштање, слично бескрајно брзом добовању по свим бубњевима света. Рој муха полете унутра, али се одмах, као престрављене, припише уза строп. Очи ми засену бледо, јектичаво осветљење. Заогрнух покривач и истурих се кроз прозор. Све, и кровови и дрвеће и лишће и плодови, укочено, непомично, као застала даха, устремише се у пепељастом жутилу. Хујање се приближава, тамо изнад кућа куд ја не видим, и оно нешто као трепет милијарди препелица, њихових кратких дебелих крила. Шта је ово? Је ли ово дан или ноћ, је ли ово месечина или сунце изгрева? Истрчим на двориште, онако завијен, а тамо већ сви укућани, с мртвачки сивим лицем, боси, рашчешљани, заогрнути овлаш у мараме и ћебета, нетремице гледају некуд горе, високо, на исток.

– Шта је то, мајко?

Она само махну главом на ону страну па три прста на чело:

– Прекрсти се!

Махинално се прекрстих и ја, и видех како са истока од Суве Планине, јури један округао, зелен облак, вртећи се као кугла и хујећи као живо, помахнитало биће. Он се сам премеће преко ведра неба чије је плаветнило посукнуло. Све је то трајало само пар секунада, али у исти час ја опазих за њим и других, разних, мрких колутова који се заслепљивом брзином врте, а у средини свакога од њих чак и по једну тврду, непомичну тачку, као језгро зла. Све је то трајало само један миг, а хујање порасте у урлик, праскање у непрекидну и заглушну пуцњаву тисућу митраљеза и шрапнела. У исти мах, као да је та небеска подивљала звер ножевима својих муња раздерала себи сопствену опаку утробу, бљуну ледена туча по граду, по нашим пљоснатим, бедним крововима.

– У кућу, прозоре затворите и бежите од њих! – викну стара.

Ја, блед и уздрхтао узлетех и учиних што рече, па остадох на месту, загледан у густе, косе и беле пруге леда. Изнад главе ми грми, а на суседном крову пуца цреп, и његова оживела парчад као луда одскакују с комадима крупна града. Кроз често платно леденог ткива назире се лишће, гроздови, листари и читаво грање где се витлају, мрсе и падају, а свирепа непогода још их и ту, на земљи, бије својим хладним танадима, да их дотуче и у лед погребе… За један тренут ока живот зелене баште убијен је. Осветљење сину и побледе и видим нашу мачку где хтеде да претрчи размак од једног метра, од кухиње до ходника, али се већ на првом кораку љуљну, клецну на што је ударише још неколико ледених куршума и она паде грчећи се и трзајући. Исто тако видим преко, над улицом, голуба, већ нахерена у ваздуху, већ потерана, како покушава да се дочепа стрехе, али погођен, обасут, разбијених крила, већ мртав, главом стиже до тла… И више ничега живог куд погледам напоље. Лед је већ дебео по улицама и по земљи. Лозе, растрзана црева градине, по који лист још вири испод леда као пљуском пресретнут, несрећан лептир, жице покидане а маховина и лишајеви огуљени са стабала и кочева.

Немоћно и тупим очајем гледам у разрушену природу, осећам више но после битака, сву ништавност земаљских ствари. Усне ми се грче а у души ми пада лед.

Није трајало ни десет минута, а непогода оде даље, и сунце, не осећајући никакву кривицу, изгреја на бели, ледени слој, као пре неки часак на живо биље које се у њему заметало и зрело.

Још док сам се облачио допре до мене кукњава жена из дворишта, из суседних башта и са улице. Госпођа Јулка и њене станарке хватале су рукама раскидане и оголеле вреже и воћке као што се стискају руке издахнулог детета – узалуд. Јаукале су, превртале дебелу наслагу леденог шљунка, подизале оне најкрупније као песница, и показивале их једна другој. Било их је слепљених као сраслих ораха близнака, а сваки је комад пао храпав, у љуски мразна песка, и тек после, на сунцу постао облији, глаткији и прозрачнији. У сваком поједином налазило се, као у јајету семе, по једно млечно зрно слане.

Цаклило се свуд около, крцкало и шкрипало под ногама као стаклена парампарчад небеских полиелеја које је неки пијани анђео поразбијао тамо горе.

Ваздух је био проређен. Мирисало је на мртву празнину глечера, али са олука и испод те изненадне и клизаве калдрме већ се почели цедити поточићи.

Мајка је ишла од воћке до воћке, од чокота до чокота, бледа као по гробљу, миловала их, тепала им и тихо запевала: – сиротице моја, лозице моја, вишњице моја! – Па се одједном окрете:

– Видиш, то је прст Божји. Већ нас је почело да казни. Неће бити добро, запамти, неће бити добро и Бог се расрдио на нас!

Изађох на капију. На противној страни сва су окна раздрузгана, а зидови избушени, изгребани, из рупа низа зидове као из јама топи се влага. Суседи, с поплашеним и забринутим лицима, довикују своје штете. Овде убијено куче, тамо маче, овде петао, тамо голубови. Неко већ зна да је на Горици убијено дете, други је чуо за жену у пољу, за овце. Идем ка парку. Од гордих платана остадоше само костури. Кроз грање, кроз оглодана ребра сија сунце, плави се небо. Стазе су обнажене, нема више сенки ни хладовине. Стазе су постале потоци, јури жута вода и носи собом грање и лешеве птица. Свуда се вајкају и куну, две жене руже механџије што згрћу лед у кошеве да хладе пиће:

– Пресело им, дабогда, и њима и онима који га пију!

Сунце је брзо успело. Остао лед још само као сочиво умељано у блато, а испод њега се сад види све оно што је он сатро био, као кад бујица спере плитке војничке гробове па се забеле мртвачке руке.

У парк су већ стигли заробљеници с колима и лопатама да однесу остатке рашчупаног гаја и побијене птице. Прво згрћу у гомиле чавке, вране и гугутке, а за тим гранчице, лишће и плодове, гроздове лептирастог семења са јасенова, бодљикаве кестенове и јежаве гомбе са платана.

Стојимо нас више и проматрамо тај тужни погреб. Нарочито нас је жао сиротих птичица које су, наивке мале, мислиле да ће под грањем, у рашљама, бити обезбеђене и лепо сачекати крај ове олујине. И док заробљеници лопатама, ашовима и вилама бацају прокисле и крваве птице и муљем улепљена гнезда у кола, над оштрим, голим грањем круже њихове спасене другарице, бескућнице, које, измешане, безглаво витлају горе-доле, гракћу и пијучу.

Заробљеници раде ћутљиво, само један дежмекасти, плав Мађар, црвена врата а с малим дубоким очима у широком пљоснатом лицу, уздахне који пут: – ех, хај! – Па дигне по коју грлицу за крајње, брчно перо, те јој се крила жалосно опусте као испуштена лепеза: Szegenyke! Сиротица мала!

Иза мене у капији друга двојица заробљеника. Али ови су лакши и вижљастији. И по говору се чини да су варошани. Ови живо мотре уоколо. Скрећу пажњу једно другом на пустош, намењују значајне погледе и подругљиво посматрају свог сељачки трампавог сународника.

– А шта то теби, баћо, није право? – довикују му на његовом језику.

– Е, штета, грдна штета!

– А шта се тебе тиче њихова штета? – веле она двојица смејући се.

– Е, драги моји, како да није штета! Шта су ове тичице Богу скривиле, ако ми људи не ваљамо? – Еј, хај, све је пропало, и воће и виногради и жито. Толико муке, па одједном све у ђавола. Како брате, да није штета! – говори он полако, по сегедински, пљуцкајући и не осврћући се на оне. Па ће тек онима што с њим раде: – А што она жена плаче?

Средином пута иде сељанка и запева, гуши се у плачу, вукући за собом на ужету покислу, хрому кравицу. Сви пожурише к њој и опколише је. Крава погнула и испружила главу, исплазила свој балави језик и дахће, исколачила очи с оним тужним крављим изразом пасивности, несхваћеног бола и узвераности, а из кука низа слабину и ногу, цури јој крв. На рану, велику као длан, сељанка је прилепила свој прљави зубун. Мали Мађар пита: – Што то, жена, с твоја крава?

– Затеко је лед тамо у риту. Привезала сам је за проштац и док се отела, изубијало је. Једва сам је нашла. Куку мени, само да ми не липше!

– Еј-хај, сирома животина! Неће крепира. Само ти, жена узмеш млака вода, и испереш рана и намажеш свинска маст, па вежеш чиста крпа. А крава истрљаш, добре истрљаш цела с ракија, по врата, по леђа, по трбух, добре истрљаш с ракија.

– А неће липсати, велиш?

– То добра, добра! О, о, сирома животина! – врти главом мали Мађар и тумачи свом другу како је он доживео исти случај, пре рата, код куће у Бекешу.

Сељанка, као нешто утешена, понавља добијене савете и одлази, а Мађар клима главом, враћа се послу и не осврће се на варошлије који се шегаче с њим.

– А што се „они“ тебе тичу, баћо? Зар ти је тако добро овде, а? Па да их је све потукао лед, шта се то тебе тиче? Треба да се радујеш, лудо!

„Баћа“ полагано, сељачки, само допола, дише главу и презриво добаци:

– Не разумете ви то, ви сте пештанска господа!

Па се за потврду опет обрати своме другу, набијајући шарагље:

– Како да паора-човека не боли душа кад тако што види? Еј-хај!…

(Политика, 11. март 1928. године)