Где можете да скратите хаљину, пенџетирате ципеле, израдите фотографије, поједете ћевапе и издиваните са „фацама” које обично виђате на телевизији? Погодили сте. На Чубури, у „Градићу Пејтону”. Ушушкан испод липа и бреза, безмало пет деценија опстаје, како му гласи званично име, Занатски центар „Врачар”, којем се уз мало труда 36 закупаца и под условом да градске власти буду доследне свом обећању, смеше бољи дани.

Деценијама том привременом комплексу прете рушењем. Али у последњих 11 година они који желе опстанак тог култног престоничког места сакупили су око 35.000 потписа подршке. Они су мотивисали градске власти да изађу са новим предлогом за очување „Градића Пејтона”. Он је, истина, стигао у предизборној кампањи, али Тамара Руменовић, закупац локала и једна од покретача петиције против рушења, не губи наду да ће овог пута град одржати обећање. Услов је да монтажно-дрвени комплекс, уобличен као пчелиње саће са бројним уличицама и пјацетама, врати у оригинално издање с почетка осамдесетих година, када је саграђен.

– Град је сада наступио фер и први пут са нама су разговарали људски. Закупци би требало да пристану да се комплексу врати аутентични изглед. Центар је данас прилично наружен јер су корисници дућана претходних деценија затварали пролазе и пјацете, надзиђивали дрвене кућице, спајали локале. Ако му се поврати изворни изглед, град као власник могао би да га заштити као амбијенталну целину и привремени статус објеката промени у трајни – објашњава Руменовићева.

И као такав један је од аутентичних делова Врачара и оријентир Чубуре, где упркос кризи и одумирању старих заната времену пркосе печаторезац, кројач, обућар и гравер. То, као и чињеница да је „Градић Пејтон”, пројектовао Ранко Радовић, један од најзначајнијих српских архитеката, за Милутина Фолића, градског урбанисту, довољни су разлози за препород центра.

– Град ће променити план детаљне регулације како би за комплекс могао да изда трајну грађевинску дозволу. За измену тог документа биће потребно годину дана. Потом ће град, као власник комплекса, да осмисли модел по којем ће реконструисати кућице. Идеја је да стари занати и уметници поново буду украс Чубуре – истиче Фолић.

Осим као тржница, чијем називу је кумовала истоимена америчка серија која се у златно доба чубурског занатског центра емитовала на телевизији, наш „Пејтон” се прославио и као боемско стециште. У њему су многи угледни Београђани, попут Либера Марконија, Моме Капора, Богдана Тирнанића… исписивали странице анала овог сада већ историјског места.

Петицију за заштиту „Градића Пејтона” подржали су бројни глумци, књижевници, музичари и уметници који су ту долазили на чашицу и разговор, али и да би у кафани „Чубура” појели, тврде многи, најбоље ћевапе у граду. Без њихове подршке, каже Руменовићева, одавно би на том месту никли јавна гаража, музички или тржни центар.

– У плану из 2005. године предвиђени смо за рушење. За тај сценарио залагао се тадашњи градоначелник Ненад Богдановић који је овде хтео да подигне гаражу. Успротивили смо се и водили медијски рат против тадашње Градске управе. Све ове године препуштени смо милости и немилости града, општина је само радила оно што јој град каже – присећа се Руменовићева.

Богдановић је дигао руке од „Пејтона”, а његов наследник Драган Ђилас није се јавно изјашњавао о центру.

– Ђилас је потписао петицију против рушења пре него што је постао градоначелник. Тада је рекао „Ух, убиће ме Неша Богдановић”. Док је Ђилас водио град, тражили смо канте за ђубре и да се комунално среди овај кутак. Реакција је изостала – тврди Руменовићева.

Демократска странка, додаје она, тражила је прикупљене потписе на увид, али закупци јој нису дали. И радикали су исто захтевали када је Александар Вучић био кандидат за градоначелника. Одбили смо и њих, истиче Руменовићева. Јер, каже она, били су и остали грађански протест који жели да сачува центар због Београђана, а не због страначких или нечијих личних интереса. И супругу архитекте Радовића, Мирјану Поповић Радовић, обрадовала је идеја да дело њеног животног сапутника буде сачувано, али она, како каже за „Политику”, инсистира на томе да се име Ранка Радовића не везује ни за једну странку, него искључиво за Београд који је бескрајно волео.

„Ветровима” који су љуљали његове темеље занатски центар је одолео, али није успео да одржи свежину. Кућице прокишњавају, боја на дрвеној фасади је избледела, столарија је сасушена, а метални склопови су зарђали. Град, кажу закупци, годинама ексер у дућане није закуцао, а они под сталним притиском да ће морати да се селе нису имали мотив да улажу. Највећа промена у том кутку десила се пре шест година, на 40. годишњицу отварања комплекса. Тада је на централном тргу откривена спомен-плоча архитекти Ранку Радовићу, који је преминуо 2005. Трг је понео његово име, а улице, које се попут планинских поточића уливају у њега, зову се Џез сокаче, Срданов сокак и Марконијева џада.

АНКЕТА: Зашто треба сачувати „Градић Пејтон”?

Брана Митровић, архитекта и академик

Подржавам идеју да се сачува „Градић Пејтон” јер је једно од малобројних дела Ранка Радовића изведених у Београду. Аутор је тај комплекс подигао од дрвета, природног материјала. Радовић је пре четири деценије фаворизовао дрво као грађевински материјал, а оно тек сада проналази своје место у архитектури. Та чаршија није извучена испод лењира и Ранко је имао храбрости да у урбаној структури направи монтажни комплекс који се одлично уклопио у амбијент.

Гроздана Шишовић, архитекта

Реч је о драгоценом урбаном наслеђу – архитектури која слави дух места и надограђује га промишљеном координацијом простора, а све то употребом јефтиних материјала и једне естетике свакодневног и обичног. О човекомерности, поштовању према сваком стаблу, тактилној вредности и значењу материјала, креативној интерпретацији и надоградњи духа места – о свему томе нас учи та архитектура.

Зорица Савичић, архитекта

Први разлог за очување је то што је просторни амбијент дело професора Ранка Радовића, једног од најзначајнијих архитеката ове средине. Професор Радовић није само учио студенте архитектуре промишљању простора, већ је годинама подучавао ову средину откривајући вредности архитектонских дела на предавањима на Коларцу у ТВ емисијама, у својим текстовима и књигама.

У овом наизглед малом делу очуване су многе од тих лекција: о лепоти геометријске форме, материјала, архитектонског детаља, о односу према потребама друштва, према човеку…

Љиљана Капор, супруга Моме Капора

Чубурци и Врачарци су емотивно везани та тај градић који се лепо уклопио у околину са парком и вишеспратницама. Сви ми који деценијама живимо на Чубури навикли смо на мале занатске радњице које опстају упркос изумирању старих заната и то је оправдало смисао постојања „Градића Пејтона”. Њега би само требало обновити, уљудити, а никако га заменити неком гаражом или солитером.

Урош Ђурић, уметник

Тај градић једно је од малобројних дела Ранка Радовића, архитекте са вернакуларним приступом архитектонским решењима – није претенциозан и везује се за амбијент уз поштовање локалних принципа градње. Радовић је сачувао свако стабло између тих кућица и оно што је он тада понудио последњи је остатак разума и хуманог начина живота. Град је тада интелигентно наступио и све занатлије које су имале радњице од Славије до Чубуре сместио на једно место.

Горан Султановић, глумац

„Градић Пејтон” није само обележје Врачара, него Београда са душом и неизоставни је део његовог имиџа. Греота би било да се сруши зарад профита појединаца који би на том месту да подигли гаражу. Разумем да су промене у простору неминовне, али порушити „Градић Пејтон” са кафаном Чубура исто је што и збрисати кафану „Знак питања”.