У Београду се већ неко време грађански активисти супротстављају градитељским подухватима градске власти. Сеча дрвећа на Ушћу и у Улици 27. марта, радови на Калемегдану како би се изградила гондола за превоз туриста, раскопавање центра града, само су неки од поступака градске власти који су послужили као повод за грађанску непослушност. Реч је о поступцима грађана који обухватају уклањање заштитних ограда око градилишта, блокирање улица џаковима соли, одбрану дрвећа властитим телима, што грађани иначе чине у развијеном и цивилизованом свету не би ли искористили демократско право да буду непослушни. Јер, ма колико то чудно звучало, грађанска непослушност је саставни део демократије.
Но, будући да у Србији мањка дијалог у којем би се о крупним темама дебатовало путем сучељавања аргумената за и против, потребно је баш због тога одговорити на најмање два битна питања. Имају ли грађани право на грађанску непослушност? И да ли градска власт има обавезу да пита грађане шта мисле о радикалним потезима које она планира да спроведе у главном граду?
Кренимо најпре од одговора на потоње питање. Очигледно је да градска власт сматра да нема обавезу да пита грађане за мишљење о ономе што намерава да чини за време трајања свог мандата, јер полази од премисе да су избори на којима је добила подршку (једног дела грађана), довољан извор легитимитета за све оно што планира да ради до наредних избора. Па ипак, овакве премисе су погрешне, будући да се легитимитет непрестано мора налазити на провери – под будним оком јавности.
За разлику од легалитета који је неупитан пратилац власти, барем до следећих избора, легитимитет власт може изгубити у било којем тренутку свог мандата. Уосталом, замислите (хипотетички) власт која након две године коренито промени политику којом је победила на изборима и тиме изазове отпор грађана који су ту исту власт бирали. Јасно је да таква власт не може имати легитимитет да у наредне две године ради шта јој се прохте јер је изгубила подршку грађана, премда се сам легалитет на којем она и даље почива не доводи у питање, пошто снагу вуче из претходног изборног тријумфа.
Па уколико је до сада градска власт у Београду направила неколико киксева (рушење објеката у Савамали, преплаћена новогодишња јелка, нерезонски раскопане улице главног града, сумњиви тендери за празничну расвету, нерационална сеча дрвећа, рушење дела калемегданске тврђаве због изградње гондоле, превоз опасног терета трасом БГ воза испод центра града…), и уколико су такви поступци градске власти изазвали реакцију грађана, онда је упитност њеног легитимитета сасвим оправдана. И тим више градска власт има обавезу да проверава мишљење грађана о свим поступцима које планира да спроводи у наредном периоду.
А ако то, пак, није случај – онда грађани имају апсолутно право на грађанску непослушност. И то је уједно одговор на прво питање постављено у овом тексту. Наиме, још је Американац Хенри Дејвид Торо у 19. веку писао о праву грађанина да буде непослушан. Касније ће првак слободарске мисли 20. века Џон Ролс наставити да развија тему права грађана да буду непослушни. Тако је према Ролсу потребно испунити три базична услова да би се грађанска непослушност сматрала легитимном активношћу у демократском друштву.
Најпре, потребно је да постоји очита неправда која ће изазвати реакцију грађана. Затим, потребно је да су се претходно сви остали облици протеста показали неуспешним. И на концу, неопходно је да грађанска непослушност не угрожава опстанак заједнице не доводећи у питање права трећих лица.
По свему до сада виђеном, чини се да су сва три Ролсова услова за оправданост грађанске непослушности у Београду испуњена. А то онда значи да градска власт доводи у питање основне принципе демократије када грађанску непослушност поистовећује са вандализмом. Такво етикетирање не доприноси општем добру заједнице и једино може водити продубљивању друштвене кризе – никако решењима која би користила заједници. Пре свега грађанима главног града који с правом захтевају да их власт пита за мишљење о стварима које их се тичу. Јер власт је сервис грађана и њен слуга покорни, док је свако извртање ове чињенице неприхватљиво и довољно говори о карактеру система у којем пре животаримо него што живимо.
Социолог
Прилозиобјављениу рубрици „Погледи”одражавајуставовеаутора,не увек и уређивачкуполитикулиста
