Гувернер Њујорка Ендру Комо „придружио се свету у оплакивању жртава напада” у Бриселу, изразивши посвећеност „настојањима да створимо праведнији и мирнији свет”. Комо је објаснио да ће у знак солидарности зграда Светског трговинског центра (СТЦ) у Њујорку бити огрнута у боје белгијске заставе. Међутим, на слици која је обишла свет види се да су Комо и његови сарадници ову зграду – изграђену на месту највећег терористичког напада у историји – „огрнули” у боје југословенске тробојке или француског триколора: плаво, бело, црвено.
Није то, наравно, било симболично извињење Америке уочи 24. марта за НАТО бомбе над Југославијом, већ је очито домар у СТЦ „заборавио” да промени шарене лампице на рефлекторима после претходних напада у Паризу. Тада је такође цео свет одавао пошту жртвама тероризма у Европи.
Ова заборавност, међутим, није од јуче. Када је 11. септембра 2001. Ал Каида тај исти СТЦ рушила отетим авионима, први телеграм саучешћа и подршке стигао је у Белу кућу из Кремља. Деловало је као да су Руси такође заборавили да су неки веома угледни амерички листови само две године раније отворено спекулисали да „можда Путин стоји иза напада” када су терористи 1999. сравнили са земљом стамбене зграде у Москви, Волгодонску у Бујнакску. То се идеално надовезало на сличне тезе које је износио и Јељцинов „сиви кардинал”, одбегли тајкун Борис Березовски, али тек пошто је дошао у непоправљив сукоб са Путином око расподеле моћи у „новом руском поретку”.
Није, рекло би се, било баш превише емпатије Запада према Русији и њеним жртвама после серије бомбашких удара у периоду од 4. до 16. септембра 1999. године – 307 погинулих и 1.700 рањених. Нису били ретки они који су одмах релативизовали злочине, па су неки тврдили да су Руси сами себе разнели, док су други то видели као одраз „фрустрације чеченских побуњеника”. Помињани су чак и борци за слободу. О томе су на Западу писане књиге, снимани филмови, рађени интервјуи са протагонистима ових „других верзија” и финансирана истраживања јавног мњења на тему – шта руски грађани о томе мисле.
Терористи у Русији, за које је проналажено оправдање за злочиначке акте, нису проглашавани кукавицама попут ових у европским престоницама. Тумачи тероризма у Русији могу себи дозволити дрскост да нападе на цивиле осуђују са задршком и резервом. Али када из Москве кажу да Европа мора да схвати одакле долази права претња по њу, онда се од тога направи скандал.
Шеф спољнополитичког одбора Думе Алексеј Пушков после напада у Бриселу на свом твитер налогу написао: „Док се Столтенберг неуморно бори са имагинарном ’руском претњом’ и размешта војску у Летонији, њему пред носом, у Бриселу, дижу људе у ваздух”
Тако је шеф спољнополитичког одбора Думе Алексеј Пушков после напада у Бриселу на свом твитер налогу написао: „Док се Столтенберг неуморно бори са имагинарном ’руском претњом’ и размешта војску у Летонији, њему пред носом, у Бриселу, дижу људе у ваздух.” Ова порука проглашена је за „недипломатску”, али она управо показује да ни Руси нису потпуно заборавни када је реч о двоструким стандардима према жртвама. Нису оболели од амнезије када је реч о шкртим речима саучешћа са Запада када су летос терористи оборили руски путнички авион изнад Египта, усмртивши две стотине људи. Нису, изгледа, ни баш тако необавештени. Глобални медијски сервис Кремља Раша тудеј одмах је препознао да су у уторак, на дан терористичких напада у европској престоници, поједине западне телевизије одмах изашле са „ексклузивним кадровима са лица места”, то јест бриселског аеродрома и метроа. Показало се, ипак, да је реч о снимцима од пре пет година и то – из Русије. Тада су „фрустрирани герилци” на московском аеродрому Домодедово масакрирали готово идентичан број људи као и терористи прекјуче у Бриселу; било је 37 погинулих и 170 рањених.
Медијско извештавање западних новинара било је тада приметно другачије него у уторак из Брисела. Није било ни „југословенских”, а камоли руских тробојки на Биг Бену и Ајфеловој кули. Новинари су се бавили претпоставкама да је реч о „одговору на мере које Русија примењује према муслиманима”. И све то уз обавезна подсећања да је тероризам са којим се суочава само одговор на државно насиље „групација које се супротстављају влади на територији Русије”.
Можда су Руси параноични и свуда виде заверу када упозоравају на двоструке стандарде. Можда је и Пушков потпуно безосећајан, па не разуме ту силну фрустрацију „домаћих терориста” и недипломатски оптужује НАТО да усмерава оружане одреде према руској граници, уместо ка снагама Ал Каиде широм света.
Зато можда треба разумети и фрустрације шефа украјинске службе безбедности Василија Грицака када у нападима у Бриселу само он види „руски траг”, на шта му је из Кремља премијер Дмитриј Медведев одговорио да је „будала”, а моћни шеф Путинове администрације Сергеј Иванов да је – „дегенерик”. Али, можда највише чуди што нико на Западу не дозвољава могућност да су и Руси фрустрирани њиховим дугогодишњим двоструким стандардима, што је Пушков само уобличио у 140 словних знакова у свом твиту.
А можда, заправо, у свему томе нема ничег чудног.
