Седам година након што је Независно удружење новинара Србије поднело кривичну пријаву Тужилаштву за ратне злочине против српских новинара који су наводно починили кривично дело „организовања и подстицања на извршења геноцида и ратних злочина” из члана 145. кривичног закона СРЈ, јасно је да је НУНС успео да оцрни педесетак колега чија је имена споменуо у тој кривичној пријави, али и да је тиме пуцао себи у ногу. НУНС-ова публикација „Досије о медијима” из марта–маја 2009. године, која је послужила као основа за кривичну пријаву против новинара из Србије, у међувремену је постала доказни материјал у судским споровима које су неки од тих новинара повели против НУНС-а. Показало се да су НУНС-ови аутори искривили чињенице не би ли доказали тезу о кривици српских новинара. Ове недостатке утврдили су и судови, па је тако Апелациони суд у Београду пресудио да је НУНС том публикацијом повредио част и углед новинара Вјекослава Радовића јер је новинарка Ивана Јовановић написала да је Радовић аутор вести о 41 убијеној беби у Боровом насељу поред Вуковара, као и да је због те информације отпуштен из Ројтерса, због чега ће НУНС Радовићу морати да плати 178.000 динара.
Ивана Јовановић је на суду признала да је текст писала само на основу анализе хашког вештака и да је превидела чак и вештакову исправку.
Игнорисала је чињеницу да је Радовић више пута демантовао да је аутор вести о „вуковарским бебама”.
Апелациони суд требало би ускоро да расправља и о пресуди коју је јула 2015. донео Први основни суд у Београду. Наиме, НУНС се жалио на пресуду према којој су у обавези да исплате 600.000 динара бившим новинарима „Вечерњих новости” Душану Стојићу, Ненаду Ненковићу и Милораду Бошњаку.
И у овом случају спорна је иста публикација – „Досије о медијима” у којој су текстови тројице новинара представљени на начин који не одговара истини. Јовановићева је колегама из „Вечерњих новости” дописала изразе – хрватска „животињска природа”, хрватско „варварство” и „демонска природа” Хрвата, иако тих израза у њиховим текстовима уопште нема.
– Став суда је да анализа текстова изнета у публикацији превазилази оквире основане, професионалне критике и изражава тенденцију да новинари „Вечерњих новости” без задршке буду стављени у групу ратних хушкача – навела је судија Ирена Трифуновић Радуловић у пресуди.
Тако је НУНС доведен у апсурдну ситуацију – утврђено је да је то удружење, доказујући да су за ексјугословенске сукобе криви српски новинари, радио управо оно за шта их је оптуживао – лажирао је садржину текстова.
Ова пресуда стигла је шест година пошто су Надежда Гаће, Јелка Јовановић и Миомир Бркић као представници извршног одбора НУНС-а поднели кривичну пријаву Тужилаштву за ратне злочине против новинара и уредника Радио-телевизије Београд, Радио-телевизије Нови Сад, дневника „Политика”, „Вечерње новости”.Иако су представници НУНС-а у медијима упорно истицали да је кривична пријава поднета против НН лица, у спорној публикацији наведена су имена новинара. Тужилаштво за ратне злочине никада није оптужило нити једног од тих новинара, никад није саопштило ни ко је од њих осумњичен за ратни злочин. Зна се једино да је Бруно Векарић, у жару расправе због сумњи у начин на који је изабран за заменика тужиоца у Тужилаштву за ратне злочине, Миловану Дрецуну (политичару који је 90-тих радио за РТС као војно-политички коментатор) узвратио речима да се налази на листи осумњичених у предмету „Медији”.
Милован Дрецун за „Политику” каже да овај предмет „није жив”, односно да је стављен ад акта.
–Тадашње тужилаштво обмањивало је јавност јер је ћутало како би оправдало новац који је добијен за публикације и скупове. Покретањем такве хајке, тачније политичког прогона, НУНС је себе компромитовао, каже Милован Дрецун.
Из Тужилаштва за ратне злочине јуче нису одговорили на питање колико се одмакло са истрагом. Прошлог лета службеница Тужилаштва Јасна Јанковић – Шарчевић тврдила је за „Политику” да је предмет жив, али смо и тада остали ускраћени за одговор да ли уопште има елемената за подизање оптужнице.
Последњих година Тужилаштво је, чини се, променило однос према јавности који је на почетку био више него транспарентан. Наиме, све “доказе” које су прикупили из медијских архива, објавили су 2011. у књизи „Речи и недела” у којој се налазе и анализирају примери „ратно-хушкачких текстова”, чак и фотографије њихових аутора…Ту се и сада налазе новинари попут Вјекослава Радовића, који су тужили НУНС. Уредник књиге „Речи и недела” је заменик тужиоца за ратне злочине Бруно Векарић који о овом документу, финансираном из ОЕБС-а, нерадо говори.
А како је све почело? У Дубровнику 2007. године, одржана је регионална конференција новинара и тужилаца о одговорности медија за ратне злочине, у организацији Хрватског новинарског друштва (ХНД), НУНС-а и Медијацентра Сарајево, уз подршку ОЕБС-а Србија.
Две године касније Извршни одбор НУНС-а доноси једногласну одлуку да поднесе кривичну пријаву. Врло брзо и Тужилаштво покреће истрагу. Ништа слично се није десило ни у Хрватској ни у Босни.
Као што се и могло предвидети, пријава НУНС-а поделила је јавност, која добрим делом није подржала иницијативу. Неки су је здушно поздравили, попут Теофила Панчића који је у тексту „Оквир за мржњу” новинаре назвао „масовним убицама”, акцију Тужилаштва оценио као одличну и тврдио да су „парапатриотске парановинске формације свакодневно чиниле сасвим конкретна, проверљива и измерљива кривична дела”. Надежда Гаће и Јасна Шарчевић – Јанковић су објашњавале да је ова истрага неопходна како би се истребило „жито од кукоља” и “опоравила” новинарска професија и. Не поричући да многи текстови из деведесетих нису пример етичног и професионалног извештавања, други су се успротивили тврдећи да не може Тужилаштво за ратне злочине да успоставља критеријуме у новинарству. Спорна је била и одлука да се у тужилачки обрачун са журналистичким духовима прошлости крене са две деценије закашњења, али и одлука да се не дира у политичаре који су владали деведесетих, као да су новинари хушкали њих, а не обрнуто.
