У Листу „Политика” од 1. фебруара 2019. године, на страни 12, објављен је текст „Фрескно осликавање мрља”, чувеног новинара и публицисте Бошка Јакшића. Изузетно поштујем рад господина Бошка Јакшића, сматрајући га за једног од највећих светских новинара, али изгледа да ни он није могао да утекне од оне пословичне истине да је „људски грешити”, или да „понекад и добри Хомер погреши”.
Овај журналистички угледник је жртва лажног представљања Бојана Јовановића, па је на основу његових лажних података у вези са личношћу Његовог преосвештенства Василија Качавенде дошло до повреде јуристичке максиме „Dell mihi factum dabo tibi ius”, или „Када ми даш чињенице, онда ћу ти изрећи и дати истину”.
Дакле, на основу лажних информација од стране псеудо-Серафима дошло је и до ове изврнуте слике о понашању овог владике, јер се на страни 12, став 4, друга рубрика листа „Политика”, наводи неистинито:
„Ту је и случај епископа зворничко-тузланског Василија (Љубомира) Качавенде, који је у средишту процеса који се отвара у Лондону. ’Распућин СПЦ’ дуже од деценије се сумњичи за педофилију, али ни фотографије које га приказују како се љуби са млађим мушкарцем нису разбиле тишину, као ни снимци блудничења на дан сахране патријарха Павла. За покретање истраге није било довољно сведочанство бившег Качавендиног ђакона оца Серафима (Бојана Јовановића), који у књизи ’Мафија у Цркви’ пише о шокантном разврату и блуду са дечацима који нису смели да буду старији од 11 година.”
Међутим, Бојану Јовановићу је изречена епитимија лишавања свештено-монашког чина и враћања у ред световњака Одлуком Светог архијерејског синода СПЦ, бр. 1113/ЗАП. 826 од 13. септембра 2012. године, којом се потврђује деклараторна Одлука Његовог преосвештенства епископа зворничко-тузланског г. Василија, бр. 491-1 од 3. септембра 2012. године.
Наиме, утврђено је увидом у матични извод из Књиге венчаних бр. 202-1, Београд, 23. јуна 2012. године, да је Бојан Јовановић закључио брак са Видом Станковић, рођеном 25. фебруара 1974. године.
Докази:
1. Одлука Светог архијерејског синода СПЦ од 13. септембра 2012. године.
2. Деклараторна одлука Зворничко-тузланске епархије од 3. септембра 2012. године.
Осим тога, достављам вам и извињење Бојана Јовановића од 16. јуна 2010. године, у којем каже:
„Због својих лажних тврдњи искрено се кајем. Све то је био плод моје маште и личне душевне несређености и жеље да из свега овога извучем неку материјалну корист.
Још једном молим епископа Василија да ми опрости што сам му покушао уништити ауторитет који несумњиво има уважени епископ.
На крају желим још једном истаћи… да сам свештенички чин и живот у манастиру напустио само из разлога што у том звању нисам нашао себе.”
Доказ: извињење Бојана Јовановића од 16. јуна 2010. године, које прилажем.
На овај начин се Бојан Јовановић извинио у Другом основном суду у Београду, на Записнику о главном претресу од 16. новембра 2018. године у кривичном предмету који је вођен против њега под бројем ИИК. бр. 1206/15, наводећи:
„Окривљени се извинио приватном тужиоцу због изласка у јавност свих ових догађаја.”
Доказ: Записник о главном претресу од 16. новембра 2018. године, у прилогу.
У истом тексту од 1. фебруара 2019. године, на страни 12, друга рубрика, став 3, неистинито се наводи да је кривични поступак против „некадашњег старешине манастира Хопово Илариона, осумњиченог за навођење дечака на недозвољене радње”, обустављен само и искључиво због застарелости кривичног гоњења.
Овај кривични предмет је правоснажно окончан доношењем једне противзаконите пресуде, с обзиром на то да су на најгрубљи начин повређене одредбе о вођењу тзв. скраћеног поступка. Уложио сам као бранилац Захтев за ванредно преиспитивање законитости правоснажне пресуде, који је Веће Врховног суда Србије, у саставу Драгомир Милојевић, Предраг Глигоријевић и Мирослав Цветковић, у целости усвојило.
Било је више него очигледно да је ова правоснажна пресуда противзаконита, па је природно што ове судије нису имале никаквих негативних последица, имајући у виду да је судија Драгомир Милојевић, чак, сада изабран за председника Врховног касационог суда у Београду.
Ова неспорна чињеница не може се игнорисати до правне инегзистенције или непостојања, јер ова одлука представља колосалну афирмацију примене Закона тадашњег судства.
Још једном истичем да од свих штампаних медија у Србији највише ценим лист „Политика” и да господина Бошка Јакшића новинарски вреднујем као једног од првих светских новинара који стварно велемајсторски користе свој аналитички скалпел приликом анализе најзначајнијих политичких догађаја.
Неправда према једном је опасност за све, па је у том смислу написан овај текст који представља допринос веродостојном информисању, независно од тога да ли нам се нечија личност свиђа или не свиђа и зато га морате објавити у смислу Закона о јавном информисању.
Адвокат
Прилозиобјављениу рубрици „Погледи”одражавајуставовеаутора,не увек и уређивачкуполитикулиста
