66. БЕРЛИНАЛЕ

Берлин–И рај има рок трајања, може се закључити из филма „Комуна” Томаса Винтерберга који је у главном такмичарском програму 66. Берлинала приказан у фестивалској завршници. Овај филм је још пре почетка фестивала „Мегаком филм” купио за премијерно приказивање на 44. Фесту, где ће га београдска публика видети већ у вечери свечаног отварања.

Винтерберг (1969), који је заједно са Ларсом фон Триром један од суоснивача култног филмског покрета „Догма 95”, раздрмао је светску филмску сцену са својим првим „догма” филмом „Породичним слављем” („Festen”) и усрећио публику и критику са претходним филмом „Лов” номинованим и за Златни глобус и за Оскара.

У „Комуни” се Винтерберг враћа теми породице, радњу филма смешта у седамдесете године прошлог века међу данске интелектуалце који су одлучили да са својим породицама живе заједно у истој кући, делећи свакодневицу, своје ставове, своје љубави, али и левичарску идеологију. Индиректно, „Комуна” је и политички филм, али и (полу)аутобиографски, у којем Винтерберг са симпатијама и хумором приказује доба свог детињства проведеног у једној таквој скандинавској заједници…

Враћате се теми породице као и у „Породичном празнику”, али се не враћате и „Догми 95”?

Не, нисам се вратио Догми. Било па прошло. Тај манифест је одиграо веома важну улогу у стваралаштву свих нас и са собом сам понео много добрих ствари из Догме. Што се тиче теме породице, зао сам да ће „Комуна” многе асоцирати на мој „Породични празник”. Немам проблем са тим да се огледам у односу на сопствени рад, али „Комуна” је толико далеко од мог првог филма рађеног према свим правилима Догме.

Колико је „Комуна” утопистички а колико аутобиографски филм?

Не мислим да је утопија живети живот у заједници, научити да волиш и да бринеш о људима око себе, да делиш. Има много предрасуда везаних за комуне током седамдесетих година прошлог века. Живот у њима се није сводио само на „слободан секс, дрогу и рокенрол” међу припадницима хипи покрета. Аутобиографско у филму су моја сећања на осећај таквог живота, моја проживљена искуства.

Живели сте у комуни?

Од своје седме до деветнаесте године живео сам са својим родитељима и сестром у колективу интелектуалаца, у кући изван Копенхагена. Мој отац је био филмски критичар, атеиста, левичарске оријентације, а живели смо са академским грађанима и телевизијским ствараоцима. То није било никакво затворено или секташко друштво, већ људи који су и изван заједнице имали свој независни, богати социјални живот. У нашој комуни ничег није било превише, осим можда пива.

Да ли бисте данас живели у комуни?

Не верујем. Данас имам децу, сопствену породицу и данас су ствари у Данској другачије. На родитељским састанцима у синовљевој школи већ месецима не успевамо да се договоримо о саставу школске исхране. Силно време трошимо на то без резултата, јер свако вуче на своју страну. Са ким данас делити живот у комуни?

Изгубили сте у Данској осећај заједништва?

Много је усамљених људи у Данској. Чак и парови чето живе одвојено. Много људи и у заједништву живи са самоћом, а често се жале да се данас приватност изгубила.

Је ли то мотив за настанак овог филма?

Јесте, желео сам да причамо о усамљености, о индивидуализму и себичности наших дана, подсећајући кроз филм на период седамдесетих и осамдесетих година када смо умели да делимо са другима и да се окупљамо око заједничких циљева.

Данска није усамљена, ту је Европска Унија, постоји дакле окупљање око заједничких циљева и деоба са другима?

Долазим из земље која је у иранским новинама објавила своје ставове како би одговорила људе да дођу у Данску и ја се због тога стидим. Мислим да су Данска и Мађарска данас водеће земље у лошем третману имиграната. Ми их не желимо!

Пропагирања вредности слободе и индивидуализма крајем осамдесетих и деведесетих година лоше је утицало на чувену скандинавску културу дељења и прихватања?

То је био почетак краја. Међутим, ипак у мени има оптимизма. Гледам своју ћерку која је заједно са својим другарима изнајмила стан. Деле трошкове и сасвим лепо функционишу заједно. Има примера и старијих људи који се враћају свом некадашњем обичају да живе у заједници са другима и деле и своје време и своје бриге, економију, своје среће и своје туге. Можда нам има спаса.

У филму ипак видимо да у заједништву истомишљеника не цветају увек руже, да се губе позиције у сопственој породици?

Тачно је. Први део филма је ведар и оптимистичан, а други је мрачнији јер открива све стране живота и трагичних покушаја да се дели превише. Баш као и мој филм „Лов” и „Комуна” представља истраживање заједнице и односа заједнице према појединцу. Истражује и људску ирационалност, различите погледе на дељење љубави и љубавника. Али, говори и о томе како љубав може привести крају сан о комуни и вечном пријатељству…

Хоће ли и ваш следећи филм бити на неку данску тему?

Хоће. На тему алкохола. Биће то нека врста љубавног писма алкохоличару. Томас Линдхолм и ја већ развијамо причу. То је признање о томе да када пијеш разговор се шири. Неки од најбољих примера светске литературе написали су пијани људи. Пијанство чини да живот расте, али са друге стране од тога можете умрети. Тај филм би био нека врста одговора на медицински веома исправан и чедан начин живота који се данас шири као болест.

Гибнијев филм о компјутерском вирусу америчке владе

На 66. Берлиналу у главном такмичарском програму виђен је и други документарни филм који се равноправно са играним делима такмичи за „Златног медведа“.

Реч је о филму „Нулти дани” легендарног америчког документаристе Алекса Гибнија о „Stuxnetu”, компјутерском супервирусу који је америчка влада (у сарадњи са израелском) осмислила за саботажу иранског нуклеарног програма, а који се грешком Израела проширио широм света. Постојање овог вируса који је имао и своје кодно име „Олимпијске игре”, откривено је 2010. Главни актери Гибнијеве приче су ЦИА, НСА и Сајбер команда америчке војске, као и Мосад. Гибни у филм укључује и снимке тадашњег америчког председника Клинтона који све ово оповргава. Филм је грађен по ономе – сви све знају и нико ништа не зна, па тако ни интервјуисани политичари који јасно стављају до знања да не желе да прихвате никакву одговорност.

Гибни јасно ставља на знање да мета компјутерског вируса није био само Иран, он се неконтролисано ширио и у другим земљама, парализујући фабрике и готово комплетну инфраструктуру…