Ту скоро, умро је Бранко Вучићевић, публициста, критичар, филмски сценариста, дизајнер и преводилац. За њега се слободно може рећи да је био један од највећих умова које је Београд икад имао. Није моје да набрајам шта је све тај човек створио, то би морали да учине хроничари овог града, историчари уметности и сви они које је Бранко бодрио, саветовао и личним примером храбрио. Бранко је био човек моћног духа и величанствене ерудиције, непоколебљивог поштења и несхватљиве скромности. Ово последње је оно о чему бих посебно хтео да говорим.
Пре више од двадесет пет година застао сам испред тадашње галерије „Себастијан” у Кнез Михаиловој улици. Узгред, та галерија је у међувремену нестала да би на том месту била подигнута мермерна грдосија претенциозног изгледа, зграда „Прогреса”. Директорка „Себастијана” Љуба Гамулин се на почетку рата иселила из Београда и губи јој се сваки траг. Данас нико не помиње њен допринос култури нашег града. Али, то је друга прича… Дакле, 1990. застао сам испред „Себастијана” јер ми је пажњу привукла изложба извесног Илије Димића. Ушао сам унутра и остао запањен пред изузетним делом мени сасвим непознатог уметника. Били су то авангардни радови настали између два светска рата, који су помало подсећали на дух Љубомира Мицића и осталих зенитиста. Али, колико сам знао, зенитисти нису стварали ликовна дела, поготову не овако чаробна каква је начинио тај Илија Димић. Била је ту његова изузетна биографија (погинуо је 1938. у Шпанском грађанском рату), као и фотографије, лични предмети, разни детаљи из његовог живота. Био сам љут на себе, помислио сам како сам крајње необразован кад за овако сјајног уметника нисам чуо. А онда ми је Љуба објаснила како Илија Димић у ствари не постоји.
Њега су измислили сликар Душан Оташевић који је, како је писало, реализовао или рестаурирао (?) његово дело, док је Бранко Вучићевић начинио његову биографију и каталошке анотације (?!). Личило је све то на играрију, забаву екстравагантних уметника који праве загонетке неупућеним и наивним посетиоцима галерије али је, на другој страни, сама изложба деловала моћно. Они су измислили Илију Димића, али је Илија Димић прерастао свој фантомски статус и постао стварни, значајни уметник. Био је величанствени гест двојице великих уметника и генијална демонстрација субверзивног начина мишљења.
Назвао сам Бранка Вучићевића али он, на моје изненађење, није хтео много да говори о Илији. Као да је хтео да умањи свој удео у свему томе, да избегне било какву похвалу и што пре пређе на теме које су се тицале других. Ипак, дуго сам био импресиониран том изложбом и сада могу мирне душе рећи како је она у мени променила многа схватања. Илија Димић је за мене све ово време представљао симбол слободе стваралаштва, моћи имагинације и страсти разарања постојећих оквира уметности. Хоћу да кажем, нисам га за све ове године заборавио.
А онда се, на моју огромну радост, поново појавио. Опет сам случајно набасао на њега, жена и ја смо ходали Кнез Михаиловом и одједном приметили познато име у Галерији САНУ. Овог пута се Душко потрудио да његов опус обогати, да његовом имагинарном животу и делу дода нове радове, љупке производе своје и Бранкове маште. Илија Димић вратио се у наше животе с новим остварењима свог слободног ума, дечачки несташан и нимало истрошен годинама и догађајима који су се у међувремену десили.
Кажу да је Бранку на отварању изложбе позлило. Неколико дана касније је умро. Тако то бива; кад неко оде, онда имате илузију како нисте довољно схватали његов значај у свом и у животима других. Његова права животна мисија, изгледа, била је да помаже, потиче и храбри друге. Никад није говорио о себи, још мање полагао на оно што је створио. На комеморацији неко је посведочио како чак није хтео да прими назад писма из кореспонденције с великим уметницима света. „Баците их, радите с њима шта хоћете”, биле су његове речи. Заиста, сасвим нетипично за ово време у коме су самоистицање и бусање у прса уобичајена и, рекао бих, легитимна делатност.
Дело Бранка Вучићевића уткано је у филмове Душана Макавејева, Желимира Жилника, Лазара Стојановића, Карпа Године, у оно што ствара Душан Оташевић, у оно што су, под његовим будним оком, радили Борис и Туцко, затим многи млади дизајнери, у преводе најзначајнијих књига које су нас фасцинирале и највише у његов топли, иронични и самоиронични поглед на свет који је многе од нас формирао. Бранко је отишао, али само привидно. Остао је Илија. Живеће, изгледа, још јако, јако дуго.
Редитељ
