Ko uvek sme da vas pogleda u oči”, slogan je DOS-ovog kandidata Vojislava Koštunice, s kojim je pobedio Slobodana Miloševića. U danima kad je ovaj slogan postao punoletan, na našoj političkoj sceni malo je onih, i u vlasti i u opoziciji, koji bi danas smeli s njim da krenu u kampanju. Mnogo njih u opoziciji, međutim, veruje da može da nas pogleda u oči. Čine to, dok nas ubeđuju da su naša karta za bolji život, praveći se da baš nikakve veze nemaju s onima koji su nam jednom već tu kartu prodali. Rejtinzi im govore suprotno, oni im ne veruju, a vlast je presrećna što joj je protivnik ovakav, mada, iskustvo svedoči, nikakvog razloga za to nema.
Pozivajući se na želju naroda da se opozicija ujedini jer se „samo tako može oterati diktatorska vlast Aleksandra Vučića”, 2. septembra je zvanično formiran Savez za Srbiju (SzS), čiji je neformalni lider Dragan Đilas, bivši ministar za NIP, bivši gradonačelnik Beograda i bivši lider DS-a. Dobar deo stranaka iz ovog saveza nastao je od DS-a, uključujući i Narodnu stranku Vuka Jeremića. U savezu je i DS, DSS pregovara o pridruživanju, a ukoliko se to desi, to bi pomalo ličilo na nekadašnji DOS. Ali, DSS još razmišlja, a ulazak DS-a u savez izazvao je potrese u ovoj stranci.
Jedan od lidera nekadašnjeg DOS-a, kao predsednik Demokratskog centra, pre toga je bio prvi predsednik Demokratske stranke, u koju se opet vratio, Dragoljub Mićunović bio je protiv ulaska DS-a u SzS. Mićunović je kazao da „nećemo više imati široko predstavljanje i otvaramo vrata demagogiji i vladavini bilo ’stručnjaka’ bilo raznih političara koji se nameću isključivo preko medija”. Uporedio je SzS sa DEPOS-om iz devedesetih godina, rekavši: „Paralela je u sledećem: imamo nešto protiv i verujemo da ćemo nekom brzom akcijom da promenimo vlast, a onda ćemo, bez obzira na mišljenje i orijentaciju, uzeti svakoga. Prema tome, mogu i klerikalci i monarhisti i demokrate i desničari i levičari, samo nek nas je više. Sam DEPOS se ubrzo raspao i iz cele priče su samo profitirali neki ljudi koji su tada napravili stranke.”
Iskusnog političkog vuka novi ujedinitelji opozicije nisu slušali, a bilo bi im korisno. Izabrali su septembar za zvanično formiranje, to je mesec u kojem je pre 18 godina srušen s vlasti Slobodan Milošević. Možda je baš zbog te simbolike izabran ovaj mesec, ali sve je drugačije ovog septembra u odnosu na onaj 2000. godine. Niti je Aleksandar Vučić Slobodan Milošević, niti je ova opozicija ona nekadašnja, pre svega zato što su perjanice SzS-a Dragan Đilas i Vuk Jeremić bili dugo godina na vlasti i to na veoma istaknutim pozicijama. Kako su vladali sećaju se građani, a sudeći po rezultatima predsedničkih izbora u kojima je kandidat bio Vuk Jeremić, i po rezultatima beogradskih izbora, gde je Dragan Đilas bio kandidat za gradonačelnika, nisu baš bili zadovoljni. Ni Saša Janković, osnivač drugog saveza opozicionara, Građanskog bloka 381, bivši zaštitnik građana, koji je na predsedničkim izborima dobio svega 16 odsto glasova, nema razloga za optimizam na nekom budućem glasanju.
U odnosu na 2000. godinu, u sadašnjoj opoziciji nema ni Zorana Đinđića, ni Vojislava Koštunice. Tražeći kandidata koji bi mogao da pobedi Miloševića, Đinđić je predložio Koštunicu i još ga ubedio da bude kandidat. A, zašto Koštunicu? To je bio jedini opozicionar koji nije bio satanizovan kao „strani plaćenik i domaći izdajnik”, a DSS je bila jedina opoziciona stranka čija su se saopštenja mogla čuti s RTS-a. DSS nije primio ni jedan jedini dinar iz inostranstva, nije učestvovao na Sorosevim brifinzima u Budimpešti, niti u raspodeli njegovog novca za rušenje Miloševića, i nije propustio nijednu priliku da se ne oglasi saopštenjem s oštrim osudama na adresu stranaca. Od najoštrijih osuda bombardovanja SRJ, i to onih koji su nas bombardovali, bez traženja opravdanja za njih u Miloševićevim potezima, do raznih drugih siledžijskih postupaka stranih diplomata. I kao takav bio je jedini „ko je smeo da nas pogleda u oči”, a Zoran Đinđić je bio jedini ko je to umeo da prepozna i da prizna.
Današnja opozicija ne ide u Budimpeštu, ali se o njenim finansijama raspreda po medijima, a odgovori koji od njih stižu, ako ih ima, prilično su nemušti. U opoziciji, ovoj okupljenoj u dva pomenuta saveza, uključujući i DSS koji još razmišlja, nema ni saopštenja a la Koštuničinog DSS-a. Najdrastičniji primer je zabrana prištinskih vlasti Arnou Gujonu, francuskom humanitarcu koji 15 godina pomaže Srbe na KiM, da uđe u našu južnu pokrajinu do daljeg. Svetske humanitarne organizacije osudile su ovaj gest, ali ne i naša opozicija, to im je valjda nebitno. Jedino je DSS Miloša Jovanovića reagovao saopštenjem, zatraživši od naše Kancelarije za KiM da zaštiti Gujona. A kako? Pa, prištinske vlasti su vukle vezanog Marka Đurića, direktora Kancelarije za KiM, po Prištini i to je našu opoziciju baš zabavilo. Ogromnu većinu naroda nije jer nije ponižavan Đurić nego Srbija. Nije bilo nijednog saopštenja i poziva Briselu da osudi ovakvo ponašanje prištinskih vlasti, a bilo bi korisno. Za Srbiju.
Da je Vučić upotrebio to što ga neke televizije otvoreno podržavaju, zamolio bi ih da bar sedam dana, svakog dana, po nekoliko puta emituju snimak govora Vladimira Gajića, funkcionera Narodne stranke, na osnivačkoj skupštini beogradskog odbora te stranke. Ni sve rafalne paljbe i uvrede kojima SNS zasipa opozicionare, ne bi mu donele toliko poena koliko Gajićev govor. Devedesetih godina funkcioner SPO-a, koji je napustio s velikom medijskom pompom, pa član DS-a, koji je napustio, pa DJB-a i sada NS, Gajić je hladno rekao: „Vučića na izborima da pobedimo ne možemo, preko 60 funkcionalno nepismenih građana je tu i oni će do kraja ostati njegovi vernici. Milošević nije izgubio na izborima, već revolucijom. Ja sam zagovornik pobune naroda, doći će taj trenutak.” Gajić je kazao da garancije treba tražiti verovatno od velikih sila.
Ako se samo setimo kako je, na primer, Velika Britanija pokušala da u SB UN progura rezoluciju kojom bi srpskom narodu na čelo zalepila epitet – genocidan, i ako pogledamo kako su nam pomagale posle petooktobarskih promena, pa i kako su učinile sve da zaustave „Južni tok”, koji bi Srbiji obezbedio i novac i energetsku sigurnost, teško da Gajić i ostali Gajići mogu da ubede većinsku Srbiju kako velike sile žele ovde samo vladavinu prava i demokratiju. Lako je bilo DOS-u 2000. da ubedi Srbiju kako deset milijardi dolara ulazi u zemlju čim padne Milošević i kako je Kosovo demokratsko pitanje koje će biti rešeno čim ode Milošević. Neke pare jesu ušle, ali narod koristi imao nije, a Kosovo je u vreme vlasti DS-a i DSS-a proglasilo nezavisnost. Dakle, nema više naroda koji će da jurne u boj za ove koji mu se predstavljaju kao spasioci. Zna ih.
Aleksandar Vučić, međutim, nema razloga da se raduje što ima opoziciju kakvu ima. Vlast koja ima kredibilnu opoziciju je u mnogo boljoj poziciji jer joj takva opozicija ne dozvoljava da se opusti, osili i da postane nalik onoj koju je nasledila. Saša Janković, lider Građanskog bloka 381, rekao je svojevremeno da će Aleksandar Vučić srušiti sam sebe, samo treba sačekati. Od svega što je Janković rekao, Vučić bi trebalo da pamti samo ovu rečenicu. Koliko god se on trudio, kako kaže, molio za otvaranje fabrika i novih radnih mesta, stizao u razna srpska sela i imao volje i strpljenja da sasluša sve te ljude, ne može da stigne svugde. Ne može da reši problem izgradnje svakog seoskog puta, a oni koji su mu se smejali kad je išao na otvaranje kilometra puta u selu kod Ljiga, čiju izgradnju je obećao jednom meštaninu, ne znaju koliko ponekad 300 metara asfalta znači za opstanak ljudi.
Dakle, koliko god hteo, ne može svugde da stigne, a niko nije bitniji od malih šrafova u vlasti. Toliko su sitni, da oni na vrhu ne primete kad počnu da se labave, ne stigne do njih gnev nekog malog čoveka koga neki lokalni moćnik i opštinska administracija kinji jer im se može. Ti šrafovi na kraju ruše vlast. I zato je važno da vlast ima kredibilnu opoziciju i da ozbiljno sluša kad govori o tim šrafovima. Milošević to nije činio, a Vojislav Koštunica danas ne može da nas pogleda u oči.
Izvor: Politika
Autor: Mirjana Čekerevac