• Analize I Kolumne

    Има ли наде за Ниш?

     

    Ниш је једна од највећих градских средина у Србији, универзитетски и здравствени центар коме гравитира део Србије од Бора и Параћина до Прешева и од Крушевца и Куршумлије до Димитровграда.

    Према скоро обзнањеним подацима званичне статистике, запослени који станују у Граду Нишу су остварили, у 2018. години, просечну нето зараду од 46 383 динара, знатно испод просека Србије од 49 650 динара.

    Уколико посматрамо зараде запослених према месту њиховог становања, а по локалним самоуправама у Србији, јасно се може уочити да просечну зараду повећавају Београђани. Просечна зарада становника Града Београда износи 60 689 динара.

    Од свих осталих округа у Србији, зараду већу од просека државе имају само становници Јужнобачког округа, али врло мало – износи 49 930 динара. Житељи свих осталих округа у Србији имају просечне зараде мање од државног просека.

    Гледано по градовима и општинама, можемо уочити да постоји мањи број локалних самоуправа чије просечне зараде су веће од просечне зараде у целој Србији.

    Ту је, како смо већ рекли, Град Београд с највишим зарадама. Ако посматрамо београдске градске општине, видећемо да међу њима има средина где је просечна зарада, за наше услове, врло висока; Врачар – 78 619 динара, Нови Београд – 75 469 динара, Стари град – 74 332 динара. Међутим, становници градских општина Барајево, Гроцка, Младеновац, Сопот и Сурчин имају зараде ниже од државног просека.

    У унутрашњости Србије, прво се, по просечној заради, намеће Град Нови Сад, где је просечна зарада 54 075 динара. Пошто Град Нови Сад има две градске општине, треба погледати и зараде њихових становника. Градска општина Нови Сад има просечну зараду од 54 591 динар, а Градска општина Петроварадин, с друге стране Дунава, од само 44 811 динара. Остале општине у Јужнобачком округу остварују просечне зараде испод републичког просека.

    У Војводини, зараде више од републичког просека имају још једино становници Вршца. Сви остали градови и општине у Војводини имају просечне зараде испод просечне у држави.

    У читавој Војводини, просечна зарада је 2018. године износила 47 095 динара, око 5% мање него у читавој држави.

    Поред Вршца и Новог Сада, у унутрашњости Србије, просечне зараде изнад државног просека остварују још једино становници Лајковца, Бора, Пожаревца (у оквиру кога предњачи Костолац, али и сам Пожаревац остварује надпросечне зараде), Градска општина Медијана у Нишу и Пирот. Сви остали градови, општине и градске општине чине становници чије су просечне зараде мање него у Србији као целини.

    У региону Шумадије и Западне Србије, просечна зарада је 2018. године била
    42 963 динара, за око 13% мања од просечне у Србији.

    У региону Јужне и Источне Србије је исте године остварена просечна зарада од 44 130 динара, око 11% мања него у читавој држави.

    Уколико посматрамо локалне самоуправе чији становници остварују врло ниске просечне зараде, испод 40 хиљада динара месечно, можемо уочити правилност у њиховом географском распореду.

    Ради се, махом, о мањим локалним самоуправама ван главних саобраћајних праваца. Просечну зараду испод 40 хиљада динара немају становници ни једне београдске градске општине.

    Тако ниску зараду имају, у Војводини, житељи Ковачице, Бача, Жабља, Србобрана, Титела, Малог Иђоша и Ирига.

    У Западној Србији и Шумадији, има локалних самоуправа с просечном зарадом испод 40 хиљада динара. Такво је стање у Ариљу, Бајиној Башти, Пријепољу, Чајетини, Ивањици, Баточини и Рачи.

    Постоје и права „острва сиромаштва“, међусобно суседне локалне самоуправе у којима се остварује просечна зарада испод 40 хиљада динара. Тако је у Мачви и Рађевини, тачније у Осечини, Богатићу, Владимирцима, Коцељеви, Крупњу и Лозници (пазите, Граду Лозници!).

    Слично је и у простору које гравитира Крушевцу. Просечну зараду испод 40 хиљада динара имају житељи Александровца, Бруса, Варварина, Трстеника, Ћићевца, Врњачке Бање, Блаца, Ражња и Рековца.

    „Острва сиромаштва“ су још већа у Источној и Јужној Србији. Иако Град Пожаревац може да се похвали просечном зарадом својих становника изнад државног просека, све остале општине у Браничевском округу имају просечне зараде испод 40 хиљада динара – Велико Градиште, Голубац, Жабари, Кучево, Мало Црниће и Петровац на Млави. Изузетак је Жагубица, где је просечна зарада око 42 хиљаде динара. И суседна Општина Свилајнац има просечну зараду испод 40 хиљада динара.

    Острво сиромаштва представља и Нишавски округ. У Граду Нишу је просечна зарада изнад 40 хиљада динара, али је у Градској општини Нишка Бања испод поменутог износа. Општина Алексинац има просечну зараду од непуне 41 хиљаде динара, а све остале општине у Нишавском округу много мање: Дољевац – 36 834 динара,
    Мерошина – 36 776 динара, поменути Ражањ – 36 110 динара, Гаџин Хан – 34 391 динара и Сврљиг – 32 152 динара. Наведене зараде нису међу најнижима у Србији; оне су управо најниже.

    Даље на југ, сиромаштво се наставља. У целом Јабланичком округу, просечна зарада је испод 40 хиљада динара, укључујући све локалне самоуправе, па и сам Град Лесковац. Тако је и суседној Житорађи. Изнад 40 хиљада динара су зарадили једино становници Медвеђе.

    Слично је и према истоку – испод 40 хиљада динара месечно зарађују и Белопаланчани, као и према североистоку – у Књажевцу.

    Мању зараду од 40 хиљада динара имају и житељи Димитровграда и Босилеграда.

    На крајњем југу Србије се налази још једно „острво сиромаштва“ – Прешево, Бујановац и Градска општина Врањска Бања имају зараде мање од 40 хиљада динара.

    Остављамо читаоцима да процене да ли се ради о „острвима сиромаштва“ или „океану сиромаштва“ који окружује острвца нешто мање лошег животног стандарда.

    Да се вратимо Граду Нишу. Као што рекосмо, Ниш је просветни и здравствени центар у коме своје потребе за школовањем, нарочито универзитетским, као и за терцијарном здравственом заштитом, задовољава добар део Србије.

    Наведено ствара основу да се у Нишу живи мало лагодније него у већини средина из којих долазе ученици, студенти или пацијенти у Ниш. Просечна зарада у Нишу је нешто виша него у Лесковцу, Зајечару, Крушевцу, Прокупљу и Врању, а осетније виша у односу на зараде у мањим местима у Расинском, Зајечарском, Јабланичком, Топличком, Пчињском и Пиротском округу. Као што смо видели, просечна зарада Нишлија је за око 25% до 40% виша од просечних зарада у суседним мањим местима.

    Нишлије имају такву, релативно високу зараду захваљујући заради становника централне Градске општине Медијана, где је просечна зарада 51 552 динара.

    Да појаснимо читаоцима који не познају Ниш о чему се ради. Када је, пре петнаестак година, Ниш подељен на градске општине, то је учињено тако што је градско језгро припало поменутој Медијани. Ту се налази центар града, позориште, судови, Катастар непокретности, Пореска управа, Градска управа, већина факултета, већина средњих школа, Команда Копнене војске, Клинички центар, Војна болница… У Медијани се налази само једно село, које је већ постало део града јер се налази између Ниша и Нишке Бање.

    Формиране су и још три градске општине које захватају само насељено место Ниш: Палилула, Пантелеј и Црвени крст. Ове градске општине захватају део обода градског језгра, периферна насеља и околна села. У њима се налази по неки факултет и средња школа, као и, махом пропале, фабрике.

    Формирана је и Градска општина Нишка Бања која обухвата Нишку Бању (потпуно посебно насеље) и околна села. У Нишкој Бањи је просечна зарада само 37 790 динара.

    Како су распоређене образовне, здравствене и друге установе у Нишу, приближно тако су распоређени и запослени у њима. Градска општина Медијана обухвата центар града и Булевар Немањића, најурбанизованије делове насеља у којима су некретнине најскупље. Ту, махом, живе наставници Универзитета, лекари, судије, високи чиновници и други пристојно плаћени радници нишких институција. Пошто се просечна зарада, од скора, рачуна према месту становања запосленог, ето високог просека зараде у Медијани.

    У Панталеју, Палилули и Црвеном крсту већ има мање добро плаћених радника нишких институција, па је и просечна зарада осетно нижа.

    Пристојно плаћених индустријских радника, или радника у трговини, транспорту и другим привредним делатностима, у Нишу има врло мало.

    Незапосленост је врло изражена, а запослени прихватају слабо плаћене послове које им се нуде; углавном пристају да раде као ниско квалификовани радници, често на одређено време.

    Новоотворене фабрике у Нишу имају такав производни процес, да им је највећим делом потребна неквалификована радна снага. Да исече и умота сноп каблова на табли с избушеним и означеним рупама – то може и полуписмен човек.

    У трговини, угоститељству и другим услужним делатностима, такође се не тражи висококвалификована радна снага.

    Тако Ниш живи од студената и пацијената из сиромашне Јужне Србије.

    Да ли је могуће на томе развијати једну градску средину? Наравно да није.

    Нарочито је битно уочити да је становника у Србији у целини, али, нарочито у делу Србије који се школује и лечи у Нишу, све мањи.

    Брзо ће доћи време када неће бити довољно ни студената ни пацијената који би дошли у Ниш.

    Чиме ће се тада бавити Нишлије?

    Вероватно ће се егзодус становништва Ниша у иностранство, који је и сада приметан, знатно појачати. У Нишу сада има око две и по хиљаде ђака првака. Пре петнаест година, било их је око пет хиљада.

    А можда би неко и могао да се досели у Ниш и организује живот на економски и друштвено одрживим основама?

    Просечан Сиријац, становник Јемена или Ирака би се радо преселио из своје разрушене земље у Србију; наравно, уколико не може да оде у Немачку. Можда би се ти људи бавили и нечим другим, а не само школством и здравством?

    Предлажем да деца у нашим школама добију могућност да, поред других језика, уче арапски језик. Могло би им бити врло корисно.

    Ниш,  март 2019. године

    Љубомир Костић

     

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com