„Цивилизацијски и културолошки ниво једне европске земље и њеног здравственог система мери се бројем урађених трансплантација са умрлог”, пише у Хелсиншкој декларацији Савета Европе из 1986. Па како се то мери и где смо ту ми? Два главна параметра су број кадаверичних донора на милион становника (нд/пмп) и број урађених кадаверичних трансплантација. Закони о трансплантацији (ЗОТ) на којима се заснива процедура вађења органа – експлантација са умрлог да би се обавила трансплантација веома су строги и садрже крајње ригорозне критеријуме. Основни критеријум је утврђивање мождане смрти потенцијалног донора органа, а однедавно још строжи – смрт можданог стабла!
Трансплантација је једина грана медицине која не може да се одвија без апсолутне сарадње с грађанима. Основни ресурс трансплантације је људски орган. Да би се до њега дошло, сам процес завештања је регулисан ЗОТ, којих има у више варијанти, али је conditio sine qua non сваког ЗОТ добровољност и одсуство било какве финансијске користи!
Основни типови завештања органа су:
1. Информативна сагласност, која подразумева да нема експлантације без изричите писмене дозволе донора и издавања донорске картице (ДК). И поред ДК, код нас породица може да забрани донирање. То је двоструко право вета које постоји само код нас и представља кршење слободне воље донора.
2. Претпостављена сагласност, где се сматра да смо сви донори, осим оних који су се за живота изјаснили против донирања органа, о чему се води посебан регистар нон-донора. За неопредељене се пита породица.
3. Обавезан приступ, по коме сваки здравствени радник у интензивној нези има обавезу да обави разговор о завештању с тешким болесником – потенцијалним донором или његовом породицом за живота.
4. Тренутни избор, када се грађанину код изабраног лекара или у МУП-у код издавања докумената понуди формулар са три могућности: већ сам се изјаснио, желим да потпишем и желим да размислим. Грађанин није у обавези чак ни да прими формулар. Исти формулар треба да буде понуђен приликом позива на гласање и пописа становништва као стална рубрика.
Велика је заблуда посматрати претпостављену сагласност као насиље над слободном вољом. И у овом концепту се увек неко пита и потписује: желим да будем донор и потписујем ДК. Не желим да будем донор – уписујем се у регистар нон-донора (још не постоји). Ако се нисам уопште писмено изјаснио, пита се породица, с којом се разговара у смислу да се за живота НИСАМ ПРОТИВИО завештању органа. Пракса је показала да је претпостављена сагласност неупоредиво ефикаснији концепт од информативне, без икаквог нарушавања слободне воље и избора грађана. О томе говоре и последњи подаци Еуротранспланта (ЕТ) за 2015: од осам земаља чланица, шест има претпостављену (од Аустрије, која има 23 нд/пмп, до Хрватске, која је светски првак са 38 нд/пмп! Информативну има Немачка – само 10 нд/пмп и Холандија 15! Србија је на дну са 2,4! САД имају специфичан ЗОТ и ДК од 1972, а компјутерску евиденцију од 1984. и 26 нд/пмп! Али је за то требало скоро 50 година! Информациони систем за трансплантацију у Србији још не постоји. Предложили смо 2013. електронски регистар донора и кандидата РФЗО и МЗ – оригинални софтвер који је потпуно компатибилан с оним у централи ЕТ. Заснива се на главном алокационом алгоритму ЕТ. Обезбеђује комплетну ажурност листе донора и кандидата са свим алокационим критеријумима и најбољим „укрштањем” донора и примаоца на етичким и медицинским принципима. Без овог система нема праведне расподеле органа ни ранг-листе кандидата! Такође смо предложили и две врсте ДК: за донирање у можданој и у срчаној смрти, јер СПЦ дозвољава трансплантацију срца само ex cadavere, а њена подршка нам је веома важна и може донети историјски преокрет.
О измени ЗОТ у смислу претпостављене сагласности говорим и предлажем већ девет година, а од 2013. заједно с Биоетичким друштвом Србије, Трансплантационом мрежом Србије и Савезом организација бубрежних инвалида РС. Нема трибине ни медија где нисам наступао, нити министра здравља или одбора у Скупштини Србије коме се од 2007. нисмо обраћали. Последњи пут званичном иницијативом министру здравља 29. 7. 2014. и Одбору за здравље НСРС 13. 2. 2015. Нажалост, иако спадамо у најкомпетентније по овом питању у Србији, нисмо добили прилику да свој концепт објаснимо пред надлежним органима. Волео бих да знам ко има веће знање и ко би био бољи промотор трансплантације од особе која ју је упознала и као хирург (бубрег и костна срж) и, нажалост, као пацијент (срце).
Наше деценијско залагање можда ће и дати неки резултат, због најаве Управе за биомедицину да ће ускоро изменити ЗОТ после низа изгубљених година и живота. Недовољно објашњена и неспретно предложена претпостављена сагласност већ је изазвала бурне реакције, иако је ми безрезервно подржавамо. Кључна решења из наших предлога могу се сматрати ауторским. Она нису заштићена Законом, али јесу академском честитошћу и интелектуалним поштењем! Отуда и наслов: Eppur si muove! Ипак се (о)креће – у смислу истина је изнад свега!
Професор универзитета, дечји хирург и дечји уролог, председник Трансплантационе мреже Србије, пацијент десет година после трансплантације срца
