ВЕЛИКО ГРАДИШТЕ – Живот на „божију вересију“, како је деда Мима из Десина код Великог Градишта, пре само неколико дана у „Политици“ описао својих 106 лета, окончао се јуче.
Најстарији Србин преминуо је у својој трошној сеоској кућици у коју је пре више од осам деценија дошао код жене, своје Диве, на мираз.
Умро је тихо, како је и живео. Пролеће га је измамило у његову „ авлију“,да још који пут баци поглед на лепоту, како је звао живот.
Да ћути и поносно гледа у нову кућу свог унука, у коју никад није крочио. „ Нећу да прљам, седнем у авлију и само је гледам, и тако се задовољим“, причао нам је недавно деда Мима.
Жеља за животом у једанаестој деценији извукла га је из постеље на кратко, да би се у њу убрзо вратио, заувек. Покосио га је, кажу комшије, вирус. Два дана имао је температуру, престао је да једе и отишао код своје Диве.
А и сам је мудро рекао: „ Док може да се једе и пије, добро је“.
Деда Мима је умро сам, без игде икога, како је и живео последњу деценију од како га је напустила животна сапутница Дивосија. Син Душан , и сам времешни човек од 80 година, са породицом је у Француској, где живи и ради од младости. Оца није обилазио. Деда Мимин унук једини је повремено долазио из „белог света“ да га обиђе.
Чувала га је прва кошиница Даница, која му је била све.Она је била и први сведок његове смрти. Затекла га је како лежи, као да је заспао. За њу се дека до последњег дана држао као за „ сламку спаса“. Како и не би, кад га је онако беспомоћног, попут малог детета, појила, хранила, опслуживала. За симболичну надокнаду из Француске. Није за џабе сваку другу реченицу деда Мима започињао са Данициним именом на уснама , уз широки доброћудни осмех.
„Да није Данице – да се убијеш. Она ме разоноди и добро ме слуша. Тако је време дошло, ако имаш жену да те служи – живи, ако немаш – иди у земљу” , понављао је он.
Истина, ни Даница није могла да га спаси од „божије математике“. Тако је деда Мима објашњавао своју дуговечност.Веровао је да га сам Бог, из неких својих разлога, држи овако дуго на овом свету.
„ Кад ће да ме позове код њега, само он има ту математику”, рекао ми је пре десетак дана када сам га обишла у Десину.
Ипак, надао се, потајно, да ће Бог да се „ заброји“, да поживи још неку годину.
Божија рачуница хтела је овако. Истекла је дедина„ вересија“,а кусура нема.
Лака ти земља, деда Мима.
