• Novosti online

    Историја и репови

    Тридесетог маја ове године премијерка Србије Ана Брнабић је говорећи о лидерима Албанаца с Косова изјавила: „Оно што мене највише плаши је што имате посла са најгором врстом популиста, са људима који и јесу буквално изашли из шуме.” Тог истог дана стигла је вест да је у Београду преминуо књижевник и драматург Петрит Имами, аутор капиталне књиге „Срби и Албанци кроз векове”.

    Била је то симболична коинциденција. Чак и ако прихватимо колико-толико разложну тезу да премијеркина изјава није расистичка јер није говорила о албанском народу као таквом, него о командантима ОВК који су накнадно постали политички лидери, ваља у најмању руку признати да је избор речи био проблематичан, недипломатски и нетактичан, нарочито у контексту рецентне историје. Поједини коментатори су подсетили да је Добрица Ћосић, некадашњи председник СР Југославије и писац широко прихваћен као својеврсни „отац нације”,” о Албанцима писао на заиста недостојан начин: „Тај социјални, политички и морални талог трибалног, варварског Балкана, узима за савезника Америку и Европску унију у борби против најдемократскијег, најцивилизованијег, најпросвећенијег балканског народа – српског народа.”

    Ипак, оно што је углавном остало неизречено јесте кључна чињеница да српске негативне предрасуде према Албанцима (као, уосталом, и албанске према Србима) заправо нису оригиналне, него тек варирају предрасуде које су производ покровитељског и колонијалног става који су према балканским народима имали и често још имају представници великих сила, западних, али не само западних. Сјајно је о томе писао словеначки антрополог Божидар Језерник у књизи „Дивља Европа”, коју је још 2007. године у Београду објавила Библиотека XX век.

    Пише Језерник како је пре мање од стотину година, односно тридесетих година прошлог века, становити Филип Хоторн писао како поједини Албанци имају реп, „прави реп као мачка или пас”. Осим становитих путописних анегдота, он се ту позива и на писање „немачког научника по имену Хан”. Поменути човек звао се Јохан Георг фон Хан и био је царско-краљевски конзул у источној Грчкој средином деветнаестог века, на гласу као „један од најбољих стручњака за албанску културу и историју”. У својој књизи „Албанске студије” из 1854. он тврди да су међу Албанцима постојале две врсте репатих људи: „они с козјим репом и они с малим коњским репом”. Језерник убедљиво показује како су Аустријанци и Немци потенцирали предрасуде према Албанцима (тврдећи, између осталог, да „они мрзе сваки облик владавине и неспособни су да управљају својим пословима”) у контексту противљења британској идеји успостављања албанске државе. У том смислу, негативне предрасуде о Албанцима какве постоје, рецимо, у књизи Владана Ђорђевића с почетка двадесетог века, колико год да данас звуче одбојно (било да говори о репатим албанским мушкарцима, било о томе да су Албанци толико примитивни и заостали да не разликују шећер од снега, па кад виде шећер у праху мисле да је снег), нису производ његове злобне имагинације, него су преузете из аустријских (Фон Хан и Паул Зиберц) односно руских (Иван Јастребов) извора. Наравно, кад је чувени амерички историчар Питер Геј деведесетих година прошлог века писао о „култивисању мржње”, прогласио је Ђорђевића за „екстремног расисту”, а да нигде није поменуо да он није оригинални аутор таквих теза, чиме, како каже Језерник, „не само што ослобађа кривице његове информанте и њихове претходнике, него обезвређује и сопствене аргументе”.

    И ту је заправо највећа трагедија и то је нешто чему би се и Срби и Албанци заједно морали супротставити, у име сећања на Петрита Имамија и друге људе који су (били) свесни да су Срби и Албанци једни другима ближи од ванбалканских великих народа који би на фону српско-албанске међусобне мржње најрадије оба ова народа искориштавали до краја времена. Није међусобна српско-албанска историја мед и млеко, али у поређењу са немачко-француском, на пример, има сасвим солидне темеље за бољу будућност. Нити би Срби смели да о Албанцима говоре језиком западних предрасуда с краја деветнаестог века, нити би Албанци о Србима требало да говоре речником западних предрасуда с краја двадесетог. Нису ни Срби ни Албанци нужно осуђени да заувек остану самоскривљени малолетници којима треба посредство „социјалних радника” из далеког света.

    Сваки Србин који би тражио солидарност са неким западним Европљанином на трагу идеје да су „Албанци изашли из шуме”, морао би да зна да ће се с тим сложити само они који и за Србе мисле да су „шумњаци”. На сличан начин, Албанци који би да све Србе западњацима прикажу као „кољаче”, морали би знати да ће се с тим сложити само они који за све Албанце мисле да су „дилери” и „мафијаши”.

    Ако има боље будућности за Балкан, она се састоји од одбацивања репова историје. Албанцима и Србима остаје да живе и једни с другима и једни поред других. Нема баш претераног смисла да овде једни друге гледамо кроз туђе наочари.

    Писац и новинар

    Прилозиобјављениу рубрици „Погледи”одражавајуставовеаутора,не увек и уређивачкуполитикулиста

    Link Izvora

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com