„Мотри, кумашине, да се у нечему не спотакнемо. Ти бар добро знаш с ким имамо посла.” Ова реченица коју је књаз Милош Обреновић изговорио писцу Сретењског устава Димитрију Давидовићу актуелна је у свакој етапи наше 180 година дуге уставне историје. За то време у Србији, како самосталној, тако и оној у заједничким државама, сменило се 13 највиших правних аката, а политичка „спотицања” и трзавице обележили су њихово усвајање и примену.
Није то мимоишло ни вероватно најважнији устав из 1888, усвојен за владе краља Милана Обреновића, чије су одредбе попут „временске капсуле” остале уграђене чак и у темеље данас актуелног највишег правног акта.
Да је 1888. година била кључна, сматра и др Зоран Мирковић, редовни професор Правног факултета у Београду. Он подсећа да је тај устав Србији донео парламентаризам, политичку одговорност министара пред скупштином, организоване политичке странке, већу слободу штампе… Ипак, на снази је остао само шест година. Срушио га је краљ Александар Обреновић, у страху да се Србија не претвори у државу којом би владали само Пашићеви радикали.
На значај устава из 1888. указује и проф. др Владан Петров, Мирковићев колега с Правног факултета, који истиче да се српска уставна историја може поделити на три периода. Први је, подсећа, отпочео 1808, уставним актом донетим у устаничкој Србији, а окончао се 1918, стварањем Краљевине СХС. Други период, од 1918. до 1990. године, одликује утапање српске у југословенску уставност.
Почетак трећег периода, како наводи Петров, везује се за Устав Републике Србије од 1990, којим је Србија повратила одређене елементе државности. Тај кровни правни акт замењен је Уставом из 2006, којим се Србија, после 88 година, конституисала као самостална држава.
ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ
