Пољопривреда је Србији одвајкада значила много. По једној мудрости „пољопривреда је хранила, бранила и својом мудрошћу водила Србију”. Покушаји редовнијег школовања за потребе пољопривреде од 1850. били су нестабилни. Прави темељ усмереном школовању био је оснивање Пољопривредног факултета у Земуну 28. марта 1919. године. Са око 23.000 агронома и 1.000 доктора, као најстарији у Србији, био је оснивач више факултета, виших школа и института и тиме дао још већи допринос у развоју пољопривреде Србије у протеклих сто година. Поводом обележавања јубилеја заслужно је добио Светосавску награду и покровитељство председника републике. За свечаност 28. марта ове јубиларне године припремљено је много података, како то већ и приличи. Најмање се спомињу проблеми, јер то није за овакве свечарске прилике.

Пољопривреда Србије последњих деценија је, наиме, на најнижем нивоу. Некадашњи висок положај у Европи у оквиру Југославије је нестао. Са некад угледним комбинатима и истакнутим задругама, уз веома развијено сточарство, пољопривреда Србије данас чами на крају списка. Све земље Европе на које се угледамо прво су за најмање три пута повећале просечне величине својих газдинстава, где брже примењују све модернију технологију, уз све већа удружења за савремену технику. Врхунска стална обавеза је да се сачува квалитет земљишта уз стално повећање органске производње. Подлога унапређења пољопривреде су стабилне пројекције развоја од најмање 10 година.

У Србији дуже од 20 година не постоји било какав озбиљан документ у виду стратегије развоја пољопривреде. Оно што се усвајало било је нестручно и често неодговорно, као сопствена реклама владајућих странака као предлагача. У истом периоду долази до великог урушавања сточарства, уз вишеструке штете преко смањења запослености, пада квалитета земљишта, ограничења органске производње, штетне појаве вишка жита за извоз. Није тајна да су сва дешавања и одлуке са све већим учешћем власти и смањењем учешћа науке. Да ли је тиме наука на неки начин скидала са себе одговорност? То се пре свега односи на шест државних и неке приватне пољопривредне факултете. По томе је Србија апсолутни рекордер, са по једним факултетом на мање од милион становника (Аустрија има само један, а Немачка једва десетак агрономских факултета). Слично је и са годишњим бројем научних саветовања. Иронични закључак могао би да буде да се стање у пољопривреди Србије обавезно погоршава са повећањем броја пољопривредних факултета и научних саветовања.

Ако је и приближно тако, онда се намеће отворено питање шта је са науком и пре свега факултетима, који не могу да избегну одговорност. Чак и ако тврде да их нико не пита или ангажује. Због тога се факултети вероватно све више ограничавају на школовање. Тада се све више намеће питање сопствене оспособљености за све бржи развој за потребе савремених достигнућа у пољопривреди. То, у ствари, значи питање на који се начин наставно особље одржава на високом нивоу по мерилима у свету. Ако је просечна дужина студирања пет година, да ли дипломирани агрономи заиста добијају бар оно што је већ у примени у угледним државама Европе? Или шта факултети чине да наставно особље, као „учитељи”, заиста оспособе „ученике” за оно што би требало да раде? Да ли факултети успостављају и негују односе са одговарајућим институцијама у свету са државама на које се угледамо? Треба ли освежити идеју или предлог да најмање четвртина наставног особља треба редовно да буде негде у свету ради редовног допуњавања свог нивоа знања?

У целини, саветодавна служба државе мора да буде у непосредној вези управо са науком. Високо образовање и саветодавна служба у пољопривреди морају активно да се боре за активно учешће и пуну одговорност за доношење одлука на унапређењу пољопривреде Србије. Тога није било у протеклом периоду.

Најхитнији задатак био би доношење стратегије развоја. Најважнија и највећа негативна појава у пољопривреди Србије је веома лоше стање у сточарству, са много негативних последица. Пре тога је обавезно свођење броја пољопривредних газдинстава на бар половину као услов свих услова. Све ово уз препоруку да се одабере она држава која би по сличности услова могла да буде угледна и да се ангажује њена институција као сарадник за реално сагледавање будућег развоја аграра у Србији. То би могла да буде Словенија, а потом Аустрија, Баварска…

Проф. др

Прилозиобјављениу рубрици „Погледи”одражавајуставовеаутора,не увек и уређивачкуполитикулиста