Генерација ипсилон, разбаштињено поколење којем су унапред потрошили садашњост и оставили му сасвим мршаве изгледе за будућност, могла би се осветити. У историји Запада од индустријске револуције, ово је ваљда први нараштај којем је предат свет толико хронично нестабилан да њиме, премда у радно најпродуктивнијем добу, главиња сиромашнији од својих пензионисаних родитеља и дедова, чији финансијски мир у старости вероватно никада неће достићи. Игром случаја је названа по претпоследњем слову енглеског алфабета, али њене економске навике и политички импулси којима се управља терају многе да се брину хоће ли ова генерација представљати последње слово у историји Запада каквог данас познајемо.
Оно мало политичке равнотеже што им је препуштено у наслеђе миленијумци би могли докрајчити склоношћу да гласају за антисистемске странке, и леве и десне, које друштвене вредности и принципе владавине желе преокренути на главу. Већ непредвидивој и неурачунљивој економији, плаше се злогуки пророци, они прете тиме што слабо купују аутомобиле и куће, срозавајући индустрије које су већ неколико пута извлачиле Америку из рецесије, као и тиме што мало штеде и нерадо инвестирају. За генерацију „ја, ја, ја” гесло је „сада, сада, сада” и свет би, наводно, могла оставити потомцима у још пољуљанијем стању од оног које је затекла.
Тек ћемо видети на шта ће личити сутрашњица ако власт преузму Берни Сандерс или Доналд Трамп у Америци, односно Национални фронт у Француској и сви остали западни радикали који међу миленијумцима, уопште узев, уживају већу подршку него у осталим старосним групама. Само, испада да је генерација ипсилон крива и када је равнодушна према политици, па тиме и општем добру, што су јој спочитавали на основу студија о томе колико излази на изборе и колико је уроњена у нарцизам и конформизам, као што је крива и када се заинтересује за политику и пристане уз снаге ван естаблишмента. Притом, одавно нису сви узрасти гласача на Западу оволико прижељкивали промену система а психолошки је природно да је млађим особама та идеја блиска, особито кад се узме у обзир да су у истинској стабилности, за разлику од старијих генерација, провели само мањи део свог века, па им не може бити стало до тога да одржавају статус кво.
Раних осамдесетих година прошлог века, тек што су рођени, прегурали су своју прву економску кризу и страх од међународног тероризма. Деведесете су, потпуно супротно од онога што се збивало у Србији, за њих биле златна ера, с перспективном привредом и релативним миром у свету. Од 2001. године, међутим, терористи су све агресивнији, ратови у иностранству се ређају, Блиски исток пламти и горе него осамдесетих, економија се једва задржала да не склизне с ивице пропасти. Посла за оне који тек улазе на тржиште рада нема довољно, образовање које се тако често испоставља узалудним изузетно је скупо и оставља младе западњаке у тешким дуговима због студентских кредита које, чак и кад нађу послодавца, не могу измирити јер су се наднице срозале. До нових кредита никад није било теже доћи због неповерења банкара, који не желе поновити грешке какве су довеле до последње кризе. Поврх свега тога, захваљујући напретку медицине, пензионери живе све дуже и трошкови за њихово издржавање гутају друштвени производ.
Тако се упало у зачарани круг. Најобразованији и најпродуктивнији сегмент радно способних нема новца за инвестиције јер једва да има и за штедњу. Ако они не пуне банке, мање новца има и за кредите осталима, па су за инвестиције способни готово једино они који већ имају сопствена средства, што опет не може бити довољно.
У таквој ситуацију, не може се миленијумцима замерити што не купују куће и аутомобиле. Некретнине су и даље скупе а слом из 2008. године је показао да се улагање у њих не исплати увек. Уз све разгранатију понуду агенција за рентирање, ни аутомобиле, који су за Американце деценијама били симбол личне слободе и истраживачког духа наслеђеног од очева нације, више није потребно поседовати. Те принудне навике генерације ипсилон, генерално високо образоване, надоле повлаче и радничку класу, оне са мање школе, који су се увек најлакше запошљавали у производњи аутомобила и грађевинарству. Стога и они, ионако ускраћени за много штошта, још више бесне и такође се приклањају крајњој десници и левим популистима.
Отуд Американцима није довољно ни што им је, за разлику од западне Европе, незапосленост ниска, на тек четири процента, и што се привреда осетније одлепила од последица глобалне кризе, па је чак и аутомобилска индустрија опет живнула. То им је и даље премало, па изборна кампања личи на ону из Србије деведесетих година, која би још могла покушати да се делимично правда тиме што је била пресечена и гором економском и политичком нестабилношћу: у први план избијају вулгарност и агресивност, кандидати обећавају да би у име одбране нације починили ратне злочине.
Конкретно у САД, последњи пут када су се изразито политички активирали, миленијумци су помогли успон Барака Обаме, тада такође кандидата ван естаблишмента. Овог пута, највише шанси за улазак у Белу кућу има вишедеценијски део система, Хилари Клинтон, упркос томе што је, на пример, на страначким изборима у Мичигену, држави где је радничка класа страдала од деиндустријализације, поражена од Сандерса, захваљујући и томе што је против ње, пише „Мадер Џонс”, било 80 процената припадника генерације ипсилон. Изгледа да ова њихова побуна неће дати резултат, што их може само гурнути натраг у апстиненцију. Она је нарочито опасна по левицу, упозорава „Гардијан” говорећи пре свега о Великој Британији, али и Европи и Западу уопште. Јер, старији увек отклизавају ка конзервативизму и природан су плен деснице, док левичарски импулси младих остају немобилисани. Та фрустрираност мора повремено букнути, утолико радикалније што дуже остане пригушена, па и то може водити хроничној нестабилности система.
А ова генерација младих западњака јесте потенцијал, не само због изузетног нивоа образовања. Приговарају им да су нарциси, али они су у Америци, пише „Атлантик”, удвостручили стопу волонтирања у добротворне сврхе. На терет им стављају да олако мењају послове и избегавају одговорност, при чему се заборавља да су стасали у „флексибилној” привреди која од њих захтева сељакање с једног радног места на друго. Замерају им да су хипстери расипни на путовања и помодне стварчице којима пуне станове у центрима метропола, џентрификацијом отете од радничке класе. Само, они немају новца за дугорочна улагања, која се ионако све више обијају о главу. Такозвани културни капитал, стечен одећом и покућством од укуса и глобтротерством којима показују светски рафинман, једини им је доступан. Предграђа њихових родитеља, та утврђења средње класе из бољих времена, превише су им скупа. Невини нису, као што ниједна генерација никад није била, али нису ни криви за све што им се приписује.
