Не вреди сад расправљати много о томе да ли су избори расписани – то јест нису још расписани, већ само од премијера најављени, али то је у актуелним српским приликама поузданије него да су расписани – из „реформских” и „државотворних” разлога, као што верује Владимир Вулетић, а са њим и читава гарнитура провладиних коментатора, или пак из такође легитимних, али политички калкулантских и ускостраначких мотива – као што верујем ја.
Но, надам се да нико не може спорити да је – ако нема неке преке и ванредне потребе – боље да се избори одржавају у редовним политичким и временским циклусима. Зашто, на пример, никоме у Америци, Немачкој, Француској или Русији не пада на памет да без потребе расписује ванредне изборе не би ли влада добила „нови легитимитет” и „пун мандат”?
Верујем да би Вучић вероватно добио локалне и покрајинске изборе и да није расписао оне парламентарне. Али он изгледа воли да води политику на сличан начин као што Американци воле да воде рат – тако да ризик буде нула или веома близу нуле. (Узгред, вероватно зато и не расписује београдске изборе, с обзиром на то да би они били много неизвеснији и по СНС проблематичнији од осталих.) Осим тога, премијер очигледно воли атмосферу изборне кампање и ванредног стања, у којој се најбоље сналази. И чини ми се да су та два – само наизглед противречна – разлога били пресудни за ово поновно ресетовање српског политичког часовника.
Ипак, ма шта мислили о разлозима за изборе, као и шансама да се они одрже у иоле нормалној изборној атмосфери (у шта искрено сумњам), буквално је гротескна премијерова изјава да ће се кампањом и странкама „бавити само десет дана”. То напросто није тачно. Сви су се бавили. Можда само мање отворено и мање успешно од њега, али нико није пропуштао прилику. Ипак, чини се да нико то није радио тако брутално, тако цинично, тако бескрупулозно и тако ефикасно као он. Уосталом, погледајте само ову градитељску и инфраструктурну динамику, такорећи, цунами. Пре само неколико дана имали смо гламурозно отварање („1А фазе”) железничке станице „Прокоп” (како је славодобитно наглашено, „после четрдесет година”), прекјуче отварање нове школе у Црквини код Шамца (са Милорадом Додиком), јуче свечано отварање „Геоксове” фабрике у Врању (где га је, како извештавају агенције, дочекао велики број грађана који су носили заставе Србије и обележја Српске напредне странке, као и транспарент на којем је писало „Врање је за Вучића”).
Данас славимо отварање „десне цеви тунела Савинац на коридору 11”. Човек не може да се не запита шта ли ће тек бити и шта ли ће се тек отварати у тих „десет дана” када премијер заиста буде у кампањи.
Управо у тренутку док пишем ове редове, објављена је вест да је јавни дуг током 2015. порастао за „само две милијарде евра”, што је делом последица смањеног дефицита, али и пораста вредности долара према евру. Узгред, раст дуга био би још и већи да је у међувремену стигла она друга обећана милијарда долара од Уједињених Арапских Емирата. На страну што се и она прва, дуго слављена и најављивана милијарда тог кредита („који, такорећи, и није кредит, већ скоро поклон”, говорили су у то време премијер и његово „чудо од детета” Лазар Крстић) због курсних разлика испоставила као један од скупљих и неповољнијих зајмова у „новијој историји”.
Но, ако се овај губитак због пада вредности евра према долару можда и може подвести под „вишу силу” (мада није баш ни да се није могао предвидети и избећи), којим се то економским или политичким разлозима може правдати напрасна куповина десет одсто црногорске електропреносне мреже баш у јеку црногорске политичко-економске кризе и протеста против режима Мила Ђукановића? И да ли се ту радило о далековидој инвестицији или малој „помоћи пријатеља” пријатељу у невољи? Но, шта год да је било у питању, пре неки дан је објављено да је, због драстичног пада вредности црногорске компаније, ЕПС, дакле Србија, већ крахирао за 20 одсто вредности ове проблематичне инвестиције.
Илузија је надати се да ћемо у предстојећој кампањи добити одговоре на ова и слична питања – да ли ћемо се и даље вући ка ЕУ, окренути ка Русији или покушати нешто сами са собом и на своме и да ли ћемо наставити са спровођењем политике ММФ-а или можда покушати потражити економску и геополитичку алтернативу. Не. И ова кампања ће готово сигурно бити сведена само на избор „за или против Вучића”. И при томе ће и власт и опозиција – само из различитих разлога – сматрати да је то оно што им у овом тренутку највише одговара.
Главни уредник часописа „Нова српска политичка мисао”
