Други одговор Вулетићу (поводом текста „Широм затворених очију“, од 13. фебруара)

Жао ми је што не могу Владимиру Вулетићу баш у потпуности да вратим комплимент. Наиме, са њим је некада заиста било лепо расправљати. И можда ће једног дана поново бити – када не буде морао или хтео да заступа бесмислене тезе попут ове о „државотворном карактеру” Вучићеве одлуке о ванредним изборима. Дотична тврдња толико је пак несувисла и апсурдна да ми је помало непријатно да се о томе са њим расправљам. А вероватно је непријатно и Вулетићу, па ваљда зато непрестано мења тему и замењује тезе.

Тако се, поред осталог, поново враћа на моје „русофилство”, које, како вели, није никаква тајна. (Није тајна ни његово „прорежимство”, али добро, оставимо то сад.) Елем, воли и он Русију, каже. И лукаво додаје како воли и Кубу, Бразил, Јапан… „Али то нема везе са озбиљним спољнополитичким изборима”, каже он. А са чим има везе? И није овде реч о томе кога и шта Вулетић воли. Питање је само има ли Србија данас неку реалну спољнополитичку алтернативу или је осуђена на безалтернативни пут ка ЕУ.

Усрдно се надам да ће се са позиције новоизабраног члана Управног одбора РТС-а Вулетић заложити да на „јавном сервису” буде више озбиљне дебате, а не само хорског евроунијског певања, и радо ћу – ако будем позван – са Вулетићем учествовати у расправи о стратешким геополитичким оријентацијама, која се константно избегава са образложењем да је „Србија већ изабрала”. Такође, било би занимљиво чути да ли Вулетић и данас, као пре неколико година, сматра да је „бити против ЕУ срамота”? Али, као што рекох, то је друга тема, које се Вулетић ухватио јер на оној основној – мотивација за расписивање ванредних избора – његова конструкција безнадежно шкрипи.

Зато мора да шмира, изврће ми речи, мења тезе и покушава да ми држи час из логике и методологије. (Узгред, рацио, логика и методско образовање се демонстрирају и упражњавају, а не доказују тако што се изговарају и што ће на њих да се испразно позива.) Вулетић тврди како сам „прихватио његову основну тезу” (наравно да нисам). Тврди како ја тврдим да ће Вучић на овим изборима забележити исти или бољи резултат. Нисам то тврдио, већ само рекао да ће, чак и ако се то догоди, СНС вероватно ипак имати мање посланика, с обзиром на то да ће вероватно бити мањи растур, односно мањи број пропалих гласова. Али то је познат и стари полемичарски манир који Вулетић примењује: што га заспем с више бесмислених оптужби биће му теже да на ограниченом новинском простору на њих стигне да одговори, па ће изгледати као да сам у праву и да одговора ни нема.

Вулетић мисли да славодобитно поентира кад каже да је „тврдња да избори доприносе расту ауторитаризма апсурдна”. Е па није – зависи који су и какви избори. Има некаквих „избора” и у Северној Кореји. Било их је и у Енвер Хоџиној Албанији. Да не помињемо нацистичку Немачку, где је тамошњи канцелар чак два пута у току једне године расписивао ванредне изборе, да би, у атмосфери погрома и хапшења опозиционих посланика, стигао до – најпре – 44, а затим 92 одсто добијених гласова. Елем, надам се да је сада и Вулетићу јасно да моја тврдња да избори, када се одигравају у нерегуларним условима, и те како могу доприносити расту ауторитаризма баш и није тако апсурдна?

Додуше, и сам Вулетић релативизује и ублажава своју славодобитну тезу кад каже: „Да би се постигла очекивана стабилност и обезбедио европски и реформски пут који заговара влада, подразумевају се фер и слободни избори (подвукао Ђ. В.), бар на нивоу који је достигнут у последњих петнаест година.” Али то и јесте управо моја поента. Наиме, и тај „достигнути ниво” фер и демократске изборне процедуре данас је у Србији озбиљно доведен у питање.

Зар Вулетић не примећује каква је атмосфера у електронским медијима? Зар не види како се институције (које – ту ћемо се вероватно сложити – ни раније нису баш пуцале од независности и аутономије) данас брутално инструментализују и дословно стављају у функцију једне странке и једне личности? Да ли види како изгледа сваки долазак премијера Вучића у скупштину и на шта га то подсећа у ближој и даљој прошлости? И кад смо већ код скупштине, да ли Вулетић заиста верује да је овај последњи скупштински циркус са напуштањем сале посланика парламентарне већине спонтани акт увређених појединаца или пак само још једна режирана представа? И на шта му та провидна фарса са највишим телом законодавне власти личи и да ли га брине?

Или, ако му се то са скупштином чини као сувише неважна ствар, да ли га брине и на шта га подсећа симптоматичан инцидент који се прошлог септембра догодио у Новом Саду, када је група „спонтано окупљених грађана”, са појединим градским функционерима и активистима СНС-а на челу буквално физички напала и спречила представнике ДС-а да одрже претходно уредно најављену конференцију за медије на тргу испред градске куће? Питам Вулетића на шта га подсећају таква „спонтана окупљања”, да ли га брину и да ли му буде одређене историјске асоцијације?

Да ли се Вулетић сећа „топлог зеца”, готово линча, којем је – у јесен 2013 – од стране исто тако „спонтано окупљених” страначких мангаша у Сурчину био изложен тадашњи градоначелник Драган Ђилас? Да ли се сећа сцена застрашивања и насиља по локалним изборима широм Србије, од Косовске Митровице до Врбаса и Мионице? Да ли је то слика „европске Србије” за коју се Вулетић залаже и ка којој мисли да се приближавамо под овом „реформском” и „проевропском влашћу” – и новим ванредним изборима?

Вулетић закључује како сам у свом одговору политичкотеоријски „назадовао”. Ја бих рекао да је прилично очигледно како је Владимир Вулетић у овој нашој полемици, а и иначе, у последње време исувише напредњачио и политичко-пропагандистички „напредовао”. А назадовао је, нажалост, у свему осталом.

Главни уредник часописа „Нова српска политичка мисао”