У Србији је тренутно ангажовано између 600 и 700 научника из области хуманистике. Они обављају истраживања из историје, језика, књижевности, археологије, етнологије, антропологије, музикологије, етномузикологије, историје уметности. Током последње деценије у Србији је дошло до озбиљне деградације улоге ових научних дисциплина у друштву и смањивања њиховог утицаја на ниво опште културе. Разлоге овоме треба тражити у продирању глобалне тржишне економије и, у складу с тим, одговарајућег начина мишљења у све сегменте друштва. Међутим, много више од овога, на лоше стање у хуманистици, али и у читавој српској науци утицале су лоше научне политике и стратегије које је креирало надлежно министарство. Уместо да након критичних догађаја деведесетих година друштвену и економску кризу настоје да санирају тако што ће почети с „поправљањем“ темељних институција друштва, посленици министарства су се бавили стратегијама маргинализације науке и научника, стављајући акценат искључиво на њихову међународну промоцију, а занемарујући улогу основних истраживања за само друштво Србије. Настојања научника да укажу на погубност оваквог правца завршавала су се много пута до сада привременим и половичним „гашењем пожара“ и компромисима, а увек уз помоћ медија, јер су надлежни реаговали само на јавна „прозивања“.
Зато није чудо што смо данас опет доведени у ситуацију да спасавамо науку од некомпетентних и неадекватних решења оних који својим краткотрајним боравком у министарству наносе науци непоправљиву штету.
Током последњих неколико дана, министарство је обавестило научну јавност о томе да је усвојена Стратегија научног и технолошког развоја, да је донет Правилник о начину вредновања научноистраживачких резултата истраживача и да се спрема расписивање конкурса за нови пројектни циклус. Према важећем Закону о научноистраживачкој делатности, сва ова документа доносе министарство и министар након претходног мишљења националног савета. Национални савет за научни и технолошки развој Републике Србије распуштен је прошлог пролећа и од тада није формиран нови.
Осим што није поштовало законску процедуру, министарство се оглушило и о масовни протест научника из области хуманистике изражен кроз две петиције које је потписало више од 500 научних радника! Иницијатори прве петиције су били научници са Филозофског факултета УБ, а иницијатори друге научници из научних института, а придружио им се и известан број колега са факултета. Обе петиције су биле усмерене против неадекватних критеријума за вредновање научних часописа, којима су форсиране комерцијалне листе америчких приватних издавача. У обе петиције истраживачи су захтевали да се међународни часописи вреднују на основу листе Европске научне фондације, као и да се одустане од апсолутизације библиометријских и дискриминативних метода вредновања научног рада.
Међутим, глас 500 научника није био довољан да надлежни у министарству промене своје намере. Није била довољна ни аргументација изнета на трибини одржаној недавно на Правном факултету у Београду, на којој су учесници указали на то да се предложене америчке листе ни у Америци не користе за вредновање научног рада.
Нови правилник објављен на сајту министарства, у који су инкорпориране споменуте америчке листе, доследно потцењује објављивање у националним часописима и монографијама, а као услов за избор у виша научна звања поставља објављивање у часописима са спорних листи.
И поновићемо још једанпут: не противе се научници из хуманистичких дисциплина објављивању у иностраним публикацијама. Они то и раде, сарађујући с колегама сличних интересовања из региона и из читаве Европе. Међутим, примарна улога ових истраживача јесте да својим истраживањима утичу на културу и на културне политике у сопственој средини. Од мере у којој то буду успели умногоме ће зависити будућност грађана Републике Србије. У овом тренутку, у држави која за науку издваја процентуално најмање у Европи и из које свакодневно одлазе млади и образовани људи, док се здравство, школство, култура и наука рачунају као трошак, Стратегија научног и технолошког развоја која иначе носи мото „Изврсност и релевантност у науци“, заиста звучи као још једна фарса, још један ријалити у који треба да поверујемо и у коме треба да живимо.
Виши научни сарадник Етнографског института САНУ
