Убиство које се недавно десило на Правном факултету у Анкари узбудило је јавност, иако се у Турској у оружаним обрачунима свакодневно губе главе. Са свих страна чују се захтеви државним органима: зауставите самозване „делиоце правде” који по свом нахођењу деле правду из пиштоља и пушака. Студент Исмаил Х. изрешетао је младу професорку Џерен Дамар Шенел само зато што га је ухватила како покушава да је превари да би положио испит, после чега је она предложила да се против њега отвори дисциплински поступак. Студент је отишао кући, узео очев пиштољ и пресудио професорки.
Многи грађани данима не могу да дођу себи поготово што су поједини студенти на факултету показали разумевање за потез младог колеге који је због испита окрвавио руке. Против једног од њих је покренут кривични поступак пошто је изјавио да ће се убиство професорке Шенел убудуће повољно одразити на полагање испита.
Најновији злочин је поново у први план гурнуо предлоге који се годинама понављају: тражи се заоштравање услова за издавање дозвола за ношење ватреног оружја, ригорозно кажњавање оних који пуцају у некога, као и грађана који илегално поседују пиштоље и пушке. У Турској се сваког дана у просеку деси десет убистава од којих се осам изврши ватреним оружјем.
У фондацији „Умут” која се деценијама бори против ватреног оружја кажу да 25 милиона грађана има пиштоље или пушке, од тога 85 одсто нема дозволу за њихово поседовање. „Можда је овај наш број мањи него што је стварно стање пошто је прецизан податак тешко утврдити”, кажу у тој организацији која поводом најновијег злочина у Анкари изнова прозива надлежне да заоштре услове за продају оружја и за издавање дозвола за његово ношење.
Дозволе за оружје се олако добијају, често је довољно рећи да неко на тај начин жели да заштити себе и имовину или да се бори против терориста који у последње време дижу главу поготово на југоистоку Анадолије у пограничном подручју према Сирији. На снази је у суштини закон донет још 1954. године који је у међувремену незнатно измењен, али оштрије казне се често не изричу, тврди активиста фондације „Умут” Ајхан Акџан. Он се залаже да се подигну цене оружја које су сада багателне, да се драстично пооштре санкције за илегално поседовање пиштоља и пушака, ревносно контролише продаја преко интернета и да се уведу курсеви за обучавање оних који желе да поседују оружје како би се избегле ризичне ситуације у кући и на јавним местима.
Турци су народ који, као и многи други на Балкану, робује оружју, што вероватно вуче корене из вековне освајачке османске прошлости. У неким срединама то се доживљава малтене као културолошко питање, што ће рећи знак статуса у друштву. Пошто нема законских лимита, појединци у својим домовима држе арсенале оружја. Истраживања су показала да многи грађани спавају са пиштољем испод јастука, а са пушком која као сувенир окачена о клин виси на зиду у дневној соби. Оружје је лако доступно чак и деци, што се често завршава трагично.
Најновији подаци потврђују да се у последње време све више убистава ватреним оружјем дешава у великим градовима: Истанбулу, Анкари, Измиру, Бурси, Самсуну. Они који прате овај проблем објашњавају да и насиље мигрира исто као и људи који се селе из села у велике градове. Раније су се оружани обрачуни углавном дешавали у забитима Анадолије као и у залеђу Црног мора.
Као и у другим земљама региона и у Турској се традиционално шенлучи на свадбама и другим слављеничким окупљањима. То се често завршава трагично пошто они који поседују пушке и пиштоље често не знају да рукују оружјем. У фондацији „Умут” тврде да се после таквих инцидента по правилу изричу благе казне, пошто није било зле намере и умишљаја оних који се веселе пуцајући у ваздух: често добијају затворску казну од неколико месеци.
