Филм „Јадранка”, о познатој кантауторки југословенске поп сцене Јадранки Стојаковић, која је преминула ове недеље, биће премијерно приказан на међународном фестивалу дугометражног документарног филма 13. маја у Дворани културног центра, у 19 часова. Режију потписује Бранко Лазић, уредник документарног програма Радио телевизије Републике Српске, који је аутор неколико документараца.

Јадранку је упознао 2013. у Бањалуци, где је радила на телевизији Републике Српске. А пошто је видео много људи са разних телевизија из региона, који су долазили на један дан и снимали репортаже о њеном животу, сматрао је да су то радили површно и претерано патетично.

– Те приче су биле на силу екс-југословенско-носталгичне. Објаснио сам јој да не желим само да говоримо о прошлости, већ и о њеним животним ставовима и она је то врло лагано прихватила. Сложила се да не улепшавамо ништа. Нисам желео саговорнике у филму, већ да она каже о себи шта мисли да је битно – каже Бранко Лазић.

Зна се да сам простор диктира атмосферу филма, а цео документарац сниман је у дому за стара лица где је Јадранка Стојаковић живела. Лазић наглашава да су је у дому посећивали људи из целе Југославије, долазили су јапански лекари и певачи, као и наши људи из дијаспоре.

– Скоро цео филм је снимљен у једној просторији, у соби где је боравила. Нисмо имали много избора, радили смо с оним шта смо имали – истиче редитељ, и додаје да је желео да сними утиске о југословенској сцени, о животу у Јапану, њеном сликарском раду.

Каже да је распадом земље Јадранка Стојаковић изгубила тло под ногама. У једном моменту постала је неко ко није имао пасош. Била је у правом смислу дете те земље, из мешовитог брака, и знала је људе са свих страна. То се видело и у њеном говору.

– Како се наш језик „чистио” на српски, хрватски и остале, она је користила „старојугословенски” језик – бркала је све, и хрватске и српске речи. У Јапан је отишла након сарајевских Олимпијских игара и добро се прилагодила у културолошком смислу. Имала је чудну мешавину Јапана и Балкана у себи. Тамо је радила као музичар и сликар до 2009. и оставила је много графика. Иначе, дипломирала је на Ликовној академији у Сарајеву – наглашава Лазић.

Ево и шта је Јадранка Стојаковић испричала у овом филму:

– Највише сам компоновала на стихове Душка Трифуновића. Испричам му своју животну причу, неки пропуст или срећан завршетак. Једна од мојих најлепших композиција „Чаробњаци”, коју зна два и по човека, настала је на његове стихове. Рекла сам му да сам се у основној школи заљубила у дечака који је мирисао на цимет, јер му је ћаћа имао сластичару. И имала сам џабе колаче. Онда је Душко написао „Где су сада они дивни чаробњаци, што су знали да изведу оно чудо – један цвет да цели свет у сенку баци…” .

Истицала је да је снимила бројне песме, а да сви знају само оне две-три најпознатије: „Све смо могли ми” и „Што те нема”.

– Кад сам почео да радим на филму, заправо сам схватио колико је она велики опус имала. Снимала је албуме у Јапану, радила је експерименталну и амбијенталну музику са музичарима из Немачке. Од прошле године њен глас се променио, почела је да губи снагу, попуштале су гласне жице. Могла је да говори максимално 15–20 минута и тадa смо направили последње снимање. Показао сам јој филм пре месец дана и допао јој се. Имала је особину да се мири са судбином и било ми је фасцинантно како прихвата болест – каже Бранко Лазић.

Наш саговорник до сада је режирао документарне филмове „Тајна рата”, „Добровољно умро”, „Бројеви”. Бавио се судбинама преживелих у Другом светском рату и деце која су била у логорима у НДХ. Његов филм „Бити или не Иван Хити” (2015) недавно је добио награду „Златна буклија” за најбољи страни филм на фестивалу документарног филма у Великој Плани.

– То је прича о официру хрватске војске који је 1992. добио наређење да спали Владичански двор у којем је библиотека српске православне цркве у Пакрацу. Иван Хити је образован човек, професор из Вараждина, одбио је да изврши то наређење и библиотеку је склонио у Загреб. Од тог момента креће његова голгота: отеран је из војске, отпуштен са посла и никада више није могао да ради у државној фирми. Примио је орден Српске православне цркве (2013), одликовао га је и некадашњи хрватски председник Иво Јосиповић и делом је та неправда исправљена. Сазнао сам ову причу у Пакрацу од владике славонског Јована, а филм је по фестивалима направио прилично велики успех – каже Бранко Лазић.