Ка­да је кнез Те­о­до­си­је Мар­че­тић на Сре­те­ње 1804. го­ди­не са­звао ви­ђе­ни­је Ср­бе у ја­ру­гу скри­ве­ну од тур­ског ока на има­њу код Ора­шца, на скуп је по­хи­та­ло оно ма­ло пре­о­ста­лих кне­зо­ва ко­је ја­ни­ча­ри ни­су сма­кли у се­чи. Ме­ђу њи­ма је био и Јан­ко Ка­тић, де­сна ру­ка во­жда Ка­ра­ђор­ђа. Од род­ног се­ла Ро­га­че код Со­по­та до Ора­шца, где је тог да­на по­диг­нут Пр­ви срп­ски уста­нак, де­ли­ло га је око два са­та хо­да.

У спо­мен на овог ве­ли­ког ју­на­ка ко­ји је у бор­би за осло­бо­ђе­ње Ср­би­је по­ги­нуо 1806. оп­шти­на Со­пот да­нас за­јед­но са СУБ­НОР-ом Бе­о­гра­да, удру­же­њем ко­је га­ји тра­ди­ци­је свих осло­бо­ди­лач­ких ра­то­ва, ор­га­ни­зу­је све­ча­ност. Ма­ни­фе­ста­ци­ја је код Ка­ти­ће­вог спо­ме­ни­ка.

– Јан­ко Ка­тић је, у кру­гу љу­ди ко­ји су ор­га­ни­зо­ва­ли Пр­ви срп­ски уста­нак, био нај­бли­жи Во­ждов са­рад­ник, али се о ње­му ма­ло зна. За­то и же­ли­мо да се ви­ше са­зна о љу­ди­ма ко­ји су уче­ство­ва­ли у осло­ба­ђа­њу Ср­би­је. Нај­зна­чај­ни­ји вој­во­да из на­шег кра­ја је Јан­ко Ка­тић, уче­сник Пр­вог срп­ског устан­ка, али ни­је и је­ди­ни. У овој бор­би за осло­бо­ђе­ње од тур­ског роп­ства оста­ло је за­пам­ће­но још тро­је Ка­ти­ћа из Ро­га­че – при­ча Жи­во­рад – Жи­ка Ми­ло­са­вље­вић, пред­сед­ник оп­шти­не Со­пот.

Са Ка­ра­ђор­ђем и Ва­сом Ча­ра­пи­ћем, Јан­ко је био ини­ци­ја­тор устан­ка. По­сто­је за­пи­си да је био нај­бли­жи Во­жду и да без раз­го­во­ра са њим Ка­ра­ђор­ђе ни­је ни за­по­чи­њао ни за­вр­ша­вао дан.

За­јед­но су уче­ство­ва­ли у бор­ба­ма на Руд­ни­ку, Ба­то­чи­ни, Ја­го­ди­ни, Топ­чи­де­ру, у оп­са­ди Бе­о­гра­да, осва­ја­њу По­жа­рев­ца, Сме­де­ре­ва…

Од оста­лих вој­во­да из­два­јао се раз­бо­ри­то­шћу и те­жњом за пра­вич­ном и па­мет­ном упра­вом. Био је и је­дан од ма­ло­број­них пи­сме­них уста­ни­ка, до­бар го­вор­ник и вешт пре­го­ва­рач. Пер­фект­но је го­во­рио тур­ски. Оми­љен и по­што­ван у срп­ском на­ро­ду, али и ме­ђу ви­ђе­ни­јим лич­но­сти­ма тур­ске, ру­ске и аустриј­ске упра­ве.

Ме­шта­ни Ро­га­че су му, уз по­моћ пред­сед­ни­ка Жи­ке, 2004. го­ди­не по­ди­гли до­сто­јан спо­ме­ник, де­ло ва­ја­ра Ми­лан­ка Ман­ди­ћа, у цен­тру Ро­га­че, на не­ко­ли­ко ко­ра­ка од нај­ста­ри­је згра­де.

Окру­жен бо­ро­ви­ма, Ка­тић над­гле­да ср­це Ро­га­че, ме­ста ко­је је у сва­ком од прет­ход­них ра­то­ва из­не­дри­ло ју­на­ке. На три­де­се­так ме­та­ра од овог спо­ме­ни­ка је обе­леж­је по­диг­ну­то по­ги­ну­ли­ма у Дру­гом свет­ском ра­ту, док на бла­гом уз­ви­ше­њу из­над цен­тра у Цр­кви Све­те Тро­ји­це по­чи­ва­ју ко­сти 600 рат­ни­ка пр­во­по­зи­ва­ца па­лих на Ко­сма­ју 1914.

– Све­до­че­ње о Јан­ку Ка­ти­ћу за­сно­ва­но је на књи­зи ко­ју је ура­дио Ми­ли­во­је Ка­тић, по до­ку­мен­ти­ма на­ђе­ним у ар­хи­ви­ма. За са­да не­ма по­у­зда­них по­да­та­ка на осно­ву ко­јих се мо­же утвр­ди­ти по­ре­кло ове по­ро­ди­це. На­род има не­ко­ли­ко вер­зи­ја. Пре­ма јед­ном пре­да­њу, Ка­ти­ћи су се до­се­ли­ли са Ста­рог Вла­ха, из ју­го­за­пад­не Ср­би­је, док им је пр­во­бит­на по­стој­би­на би­ла Цр­на Го­ра. Пре­ма дру­гој вер­зи­ји, по­ре­клом су из Хер­це­го­ви­не, а по тре­ћој – са Ко­со­ва. Зна се да се Јан­ков отац Јо­ван у Ро­га­чу до­се­лио по­ло­ви­ном 18. ве­ка. Ве­ћи­на исто­ри­ча­ра сма­тра да је он имао три си­на, Мар­ка, Јан­ка и Сте­ва­на, али има и оних ко­ји твр­де да је имао и че­твр­тог Ни­ко­лу – при­ча Жив­ка – Ци­ца Ма­ри­чић, чла­ни­ца Оп­штин­ског ве­ћа Со­по­та за­ду­же­на за кул­ту­ру и обра­зо­ва­ње, о жи­во­ту, по­ре­клу, на­чи­ну ра­то­ва­ња, љу­ба­ви­ма и по­ги­би­ји Јан­ка Ка­ти­ћа. Она је и про­фе­сор­ка срп­ског је­зи­ка и књи­жев­но­сти ро­дом из Ро­га­че.

Јед­ни сма­тра­ју да је Ни­ко­ла Јан­ку брат по мај­ци, а дру­ги да је био Јан­ков се­стрић до­ве­ден у Ка­ти­ће или чак и „уљез” у овој фа­ми­ли­ји. У сва­ком слу­ча­ју, у Ро­га­чи су у то вре­ме жи­ве­ла два чо­ве­ка по име­ну Ни­ко­ла Ка­тић. О то­ме све­до­че два гро­ба, је­дан је у пор­ти ро­гач­ке цр­кве. Тај Ни­ко­ла био је вој­во­да, кнез и су­ди­ја. Дру­ги Ни­ко­ла са­хра­њен је на ро­гач­ком гро­бљу.

– Јан­ко је имао и три се­стре. Јед­на од њих, Пе­ру­ни­ка, би­ла је ле­по­ти­ца. Њу су угра­би­ли Тур­ци и од­ве­ли у Бе­о­град за Омер-агу. Она је ус­пе­ла да на­го­во­ри агу да јој до­ве­де оми­ље­ног бра­та. Та­ко је Јан­ко као де­чак сти­гао у Бе­о­град у се­стри­ну ку­ћу. Из­ра­стао је у на­о­чи­тог мла­ди­ћа и ту је на­у­чио тур­ски и са­вла­дао вој­нич­ке ве­шти­не – при­ча Ма­ри­чи­ће­ва.

Упра­во на овом ме­сту ја­вља­ју се и пр­ве при­че о Јан­ку и ње­го­вој љу­ба­ви. О том де­лу ње­го­вог жи­во­та по­сто­је две вер­зи­је.

– Пре­ма јед­ној при­чи, Јан­ко се за­љу­био у Омер-аги­ну ле­пу се­стри­чи­ну Еми­ру. По­др­жа­ва­ла их је Пе­ру­ни­ка, али не и Омер-ага. Јед­ном их је ухва­тио за­јед­но и ису­као са­бљу да по­се­че Јан­ка, али су му се ис­пре­чи­ле Еми­ра и Пе­ру­ни­ка. За то вре­ме Јан­ко је ус­пео да по­бег­не у шу­му, па у Ро­га­чу, а за­тим да се при­кљу­чи хај­ду­ци­ма. Еми­ра и он су се рас­та­ли, али се ни­су за­бо­ра­ви­ли. Оста­ли су у ве­зи по­мо­ћу по­вер­љи­вих гла­сни­ка. Еми­ра је, ка­жу, чак и кре­ну­ла у по­тра­гу за њим. На­жа­лост, уме­сто Јан­ка код Шап­ца је на­и­шла на ње­го­ву по­смрт­ну по­во­р­ку. При­ча се чак и да се уби­ла из Јан­ко­вог пи­што­ља – об­ја­шња­ва Ма­ри­чи­ће­ва.

Пре­ма дру­гој вер­зи­ји, Јан­ко­ва љу­бав зва­ла се Ха­ни и би­ла је ве­ре­на за се­стри­ћа Али­је Гу­шан­ца, ствар­ног го­спо­да­ра Бе­о­гра­да. Њи­хо­ву љу­бав спре­чио је Ах­мет-бег, Ха­нин зет.

Јан­ко је, ка­жу, пред­ви­део сво­ју смрт. Уочи бор­бе код Шап­ца у јаг­ње­ћој плећ­ки ви­део је да се спре­ма зло. Ње­го­во пред­ска­за­ње се оства­ри­ло. На­стра­дао је у се­лу Кр­нић код Шап­ца. Убио га је Тур­чин при­ли­ком пре­да­је. Не зна се ко­ли­ко је имао го­ди­на јер не­ма про­ве­ре­них по­да­тка ка­да је ро­ђен. Сма­тра се да је имао не­што ви­ше од три­де­се­так ка­да је стра­дао. Ње­го­ви зем­ни оста­ци пре­ба­че­ни су из Сиб­ни­це 1934. го­ди­не у Ро­га­чу. На­ла­зе се у спо­мен-ко­стур­ни­ци у Цр­кви Све­те Тро­ји­це, ко­ја са бр­да као бе­ла ви­ла над­гле­да Ро­га­чу.

По пре­да­њу, Ка­ти­ћи ко­ји са­да жи­ве у Ро­га­чи на­след­ни­ци су Јан­ко­ви, али по не­ким исто­риј­ским из­во­ри­ма по­сто­ји са­мо је­дан ње­гов жи­ви по­то­мак. Реч је о же­ни ко­ја му је род по стри­цу.