Скоро па прође двадесет пета зима у Јапану. Ова је била најблажа у последњих четврт века, барем у граду у ком живимо, око шездесет километара северно од Токија. Ове године су нам рачуни за гас, који користимо за бојлер, грејање и кување, доста мањи него претходних година. Наш стан у Јапану никада није био зими угрејан као што су станови у Србији, иако одвајамо за гас месечно, отприлике, једну просечну српску плату.
На зиму несрећне 1993. и 1994. године имали смо госте из тадашње Југославије. Угостили смо их у нашем дому и сигурна сам да су били захвални на нашем гостопримству, међутим не могу да заборавим њихове речи да се никада до тада нису толико смрзли. Иако су дошли из Југославије, која је тих година патила под санкцијама, били су више него изненађени како се (не)греје у једној од најбогатијих земаља на свету.
Зиме у овом делу Јапана нису ни близу толико хладне као балканске. Ипак, осећај је другачији зато што је у затвореном простору изузетно хладно. Јапанске куће и станови имају само једно прозорско стакло. Дупли прозори су уобичајени само на Хокаиду. Кад зими седите близу прозора, осетите непријатне налете хладног ветра. Централног грејања нема.
Кад су наши гости стигли, прво што им је привукло поглед била је грејалица. У дневном боравку, који има око тридесетак квадрата и састоји се од дневне собе, трпезарије и кујне, типична јапанска грејалица на керозин радила је пуном снагом и није нарочито успевала да нас загреје. Ми смо на то већ били навикли и прихватили смо мишљење да је хладније здравије, али наши гости су цвокотали.
Кад упалите грејалицу, првих неколико минута се осети јак, непријатан мирис као да седите поред мотора авиона. У сваком упутству за употребу саветује се да се прозори широм отворе кад се грејалица укључи и да се проветрава сваких сат времена. Они зимогрожљиви то игноришу, а они који брину о здрављу доследно прате упутства.
Грејалице имају канистер од неколико литара који морате да пуните барем једном дневно, а керозин доносите са бензинских пумпи у дведесетолитарским канистерима два до три пута недељно. Увек сам се питала како би било ако би неки непажљиви пушач из нашег комшилука направио катастрофалну грешку. На свакој тераси сваког стана има зими барем двадесет литара керозина.
Јапанци користе хотокапето, врсту електричног ћилима који се ставља испод дела намештаја који се највише користи или се директно седи на том тепиху чије су димензије обично два пута два метра.
Ако седите близу грејалице, део тела окренут према грејалици биће врео, а други део тела ће се смрзавати. У стану се увек седи обучен у неколико слојева, што вам сигурно отежава кретање. Захваљујући поскупљењу нафте, средином прве деценије двадесет првог века, грејалице на керозин постале су луксуз, на нашу срећу, и замењене су грејалицама на струју и гас, које су чистије и ефикасније.
Јапанци поред грејалица користе и „хотокапето” (од енглеског „hot carpet”), врсту електричног ћилима који се ставља испод дела намештаја који се највише користи или се седи директно на њему. Јапанци седе у гомили и греју ноге на том тепиху чије су димензије обично два пута два метра.
Оно што Јапанци највише воле зими и што их најбоље угреје јесте „котацу”. То је низак електричан сто који емитује топлоту, покривен је јорганом, преко ког се стави плоча која служи као сто. Сви чланови породице и гости греју доње екстремитете испод стола, покрију се јорганом до струка, а обуку неколико џемпера да им се леђа не смрзну. Сести за котацу, пити чај или саке, јести микан (врло укусне јапанске мандарине) уобичајена је слика у сваком јапанском дому.
Електрични котацу појавио се педесетих година прошлог века као наследник традиционалног, средњовековног, за који се користио ужарен угаљ. Модеран, електричан котацу је сигурнији, топлији и практичнији. Мисли се о најситнијим детаљима, па јорган има џепове за разне ситнице, књиге и врло важан објекат у свакој кући: даљински управљач за телевизор. Најмодернији модели се рекламирају као „antiodor”. Наводно, у могућности су да неутралишу мирис прљавих чарапа.
Јапанци уживају да седе под котацуом, ушушкани и угрејани и неретко се деси да групно утону у снове за столом. У једној леденој кући сам држала часове енглеског групи деце седећи под котацуом. Чекајући свој ред, десетогодишњи малишан је заспао. Било ми је жао да га пробудим иако му снови тог пута нису били бесплатни. Често је и мени било тешко да држим отворене капке.
Дуго година сам мислила да Јапанке нису нарочито зимогрожљиве. Лако и елегантно одевене седе у хладним фискултурним салама на разним школским свечаностима. Покоји странац, ушушкан у перјану јакну, сваким покретом тела показује колико је хладно. После извесног времена ми је откривена тајна њихове издржљивости. Магична реч је „хокаиро”, кесица (често самолепљива) која садржи хемикалије које емитују топлоту око осам часова. Јапанке, а верујем и њихови мужеви, прилепе по неколико кесица преко доњег веша, на леђа и табане.
Деца обавезно имају у сваком џепу хокаиро који им греје руке. За мене је хокаиро био љубав на први додир. Није било више незагрејаних учионица и холова где бих морала по неколико сати да се смрзавам и после опорављам кад се вратим кући. Зими, пре посла, излепим се и цео дан, без имало дрхтања одрадим посао.
Као и свим странцима који дођу у Јапан и пробају хокаиро, тако су и нама магичне кесице помогле да се топло и пријатно навикнемо на хладне јапанске одаје. После прве зиме ми је било савршено јасно зашто су измислили електричне даске за клозетске шоље које емитују топлоту. И даље не разумем зашто радијатори и централно грејање не би заменили керозин, котацу и хокаиро. Још мање разумем зашто Јапанци греју све изузев соба. Али да није тако, Јапан не би био оно што јесте.
Весна Белушевић,
Цукуба, Јапан
