Није Видовдан. Али и Сретење помаже да се ствари јасније виде. Тачније, не само Сретење, него понашање и изјаве домаћих и светских челника поводом овог великог државног, црквеног и народног празника.

Овог пута посебно се истакао „први потпредседник” владе и министар спољних послова Ивица Дачић, али ни председник Вучић није много заостајао. Заправо, чини се као да се српски политички врх међусобно такмичи у неумесним, удворичким и мазохистичким изјавама које најчешће немају везе са стварношћу, а још мање са државним и националним достојанством.

Док је Александар Вучић у Минхену „захваљивао Ангели Меркел на подршци” (Каквој? Коме? Чему?) и уверавао је да је „Србија искрен и поуздан пријатељ Немачке”, Дачић је у својим празничним наступима посебно истакао како се став САД под Трампом мења и да, док раније амерички званичници нису хтели ни да чују за српске позиције, сада су „спремни не само да саслушају, него и да уваже оно што Београд има да каже”. Истовремено, у Београд је стигла Трампова честитка Вучићу, у којој амерички председник поздравља Вучићево „залагање за нормализацију односа са Косовом” и наглашава да „узајамно признање (Србије и Косова) треба да буде централни елемент трајне нормализације односа”. А став Немачке, у мање-више истом, а можда и још оштријем тону, рутински је поновио министар Мас.

Српска страна је, по обичају, остала нема на ове звонке и недипломатске шамаре. А ми само можемо да се питамо – да ли нам, можда, ипак нису баш толики пријатељи? Или, пак, можда ипак не цене нашег председника баш онолико колико нас домаћи медији уверавају да је случај?

Овај текст иде у штампу непосредно пре најављеног „великог патриотског протеста” под називом „Зауставимо велеиздају – Косово је Србија”, који организују ДСС и овој странци блиска група удружења и интелектуалаца. И то је сасвим у реду (уколико стигнем, и сам ћу се прикључити), а с обзиром на политички тренутак, чудно је што таквих протеста нема и више. Али, управо с обзиром на тај политички моменат, као и важност повода, велика је одговорност организатора да протест успе и да на њему буде – најмање – пет до десет хиљада људи. Другим речима, лоше организовани и слабо посећени протести могу имати управо супротан ефекат од онога који прокламују, и могу се претворити у елемент подршке баш оној политици, личностима и опцијама против којих, наводно, протестују.

Та одговорност је, у конкретном случају, утолико већа зато што се – изузимајући кратак период под вођством Санде Рашковић Ивић – ДСС није превише истицао у критици СНС-а, нити сада активно учествује у протестима против Александра Вучића, који се сваке суботе одржавају у Београду, а одскора и у градовима широм Србије. Аргумент којим се то правда јесте „недовољно патриотска” агенда ових опозиционих демонстрација и страх да не дођу неки „још гори” – али зар баш то не би могао бити и разлог да се активним укључењем ових „национално свесних” елемената управо појача та национална, косовска и патриотска компонента протеста?

И тако се све опет враћа на стару поларизацију „или си за Вучића, или против њега”, за што се сви слажу да није добро, али која, кад се све сабере и одузме, заправо свима – укључујући и опозицију и Вучића – највише одговара. Њему и СНС-у зато што индиректно јача његов култ личности и служи као громобран за сва силна непочинства по локалу. А опозицији зато што их поштеђује обавезе да се изјашњавају у вези са разним непријатним стварима о којима немају заједнички став.

У мноштву догађаја, као и намерно убачених спинова и шумова последњих дана, некима је можда непримећен остао један детаљ са минхенске безбедносне конференције протеклог викенда. Не мислим ту на сам „панел” Вучића и Тачија. Ови, што формални, што неформални сусрети „двојице председника” одавно више нису вест и мало ко се уопште још сећа да је, не тако давно, након извештаја Дика Мартија о трговини органима, Хашим Тачи био на црној листи и да се са њим није сретао практично нико од европских, а поготово не српских званичника.

Но, то је време давно прошло, а скидању те блокаде и међународној „детабуизацији” Хашима Тачија највише је допринела Хилари Клинтон док је била америчка државна секретарка, као и подизање Бриселских преговора на највиши ниво, након доласка СНС-а на власт у Србији.

У једном тренутку, током овог минхенског панела, Александар Вучић је готово завапио: „Ми се трудимо да смањимо очекивања наше јавности, а они раде све да би појачали очекивања своје”. И ту је, заправо, нехотице изречена суштина и срж наше „преговарачке стратегије”, која се, отприлике, своди на следеће: „Ето, ми смо испунили све своје обавезе из Бриселског споразума. И не само то, него активно радимо и на максималном спуштању очекивања српске јавности.” (У преводу, ширимо дефетизам, подстичемо малодушност и безнађе, говоримо како на Косову „ништа није наше”.) А ви сад немојте бити накрај срца, дајте нам нешто, шта год, макар неку мрвицу, да бисмо то могли представити као успех и победу.

Али неће нам дати ништа. И од Приштине и од светских моћника таквим приступом се може добити једино циничан презир.

Народни посланик и уредник НСПМ

Извор: Политика