Роман награђен Ниновом наградом за 2018. годину „Заблуда Светог Себастијана” Владимира Табашевића, у издању „Лагуне”, за подтекст има причу о овом свецу, који је претходно прогонио хришћане, као вођа преторијанске гарде. Оно што ова проза поставља као проблем јесте тај сегмент жртве, која страдањем треба да оснажи веру, што је означено као погрешно уверење Светог Себастијана. Једна од идеја побуђује на размишљање и о подстицајима на доброчинство, слично оној старој мудрости о добрим намерама и паклу. Ово је и приповест о деци која су рођена и одрастала с идејом рата, који се десио на тлу некадашње Југославије, о помереном језику, породици и сећањима формираним под тим утицајем.

Владимир Табашевић објавио је више књига поезије, романе „Тихо тече Мисисипи” и „Па као”. За дело „Тихо тече Мисисипи” добио је регионалну награду „Мирко Ковач” за најбољу књигу младог аутора.

Свеци су углавном мученици. Због чега вас је заинтригирала мученичка смрт Светог Себастијана, а не, на пример, Светог Стефана, који се сматра првим мучеником?

Због симболичке функције јежа која је један од капиталних мотива романа. У житију о Светом Себастијану стоји да је „личио на јежа”, због безброј стрела којима је био погођен, по Диоклецијановом налогу. То је један од разлога.

Синдромом жртве служе се насилници, који тиме прикривају своје понашање, таквих злочинаца било је на свим странама у бившој Југославији. Неки ваши јунаци глуме жртву за уметност. Осим ових лицемерних страна феномена жртве, верујете ли у искрену жртву, за неки идеал?

Ја полемишем са једном специфичном злоупотребом позиције жртве. Ту имамо бар два релевантна аспекта. Први је онај који Славој Жижек назива „агресивним милосрђем” у којем је „милосрдном” потребан други као жртва да би над њим вршио своју „мисију”. То је чест начин злоупотребе нечијег реалног страдања. Други аспекат је самодоживљај себе као жртве. Некада се околности објективног, личног страдања, користе као унутрашње оправдање за будућа непочинства. Сваки самопрокламовани „праведник”, који се заноси некаквим праведничким настојањима, себи прича причу о себи, о себи као праведнику, о себи као жртви, и онда у актуелности тражи повод да се освети за неправду коју је претрпео. У роману стоји реченица: „Правда је морало да буде намирена, неважно над ким”. Ту лежи тај загонетни елемент, по мом скромном мишљењу, елемент неспоразума са собом и другима, али и елемент „зла” које носи маску доброхотности. Разуме се, ја не желим да кажем да је сваки гест хуманости као такав „проблематичан”, већ настојим да покажем на важно разликовање хуманости у свим њеним варијацијама.

Да ли поводом жртвене заблуде полемишете и шире, са хришћанством уопште, будући да се ова вера заснива на Христовој жртви из љубави према човеку?

Не бих се усудио да полемишем на тему хришћанства, о неким стварима морамо ћутати, специјално данас кад постоји подстрек на говор, на „мишљење”, поготово „критичко” мишљење. Данас је нужно имати мишљење о свему. Људи лако говоре, имају став, оштар, наизглед промишљен, али то је често знак суштинског недостатка размишљања о ономе о чему се, као по некој принуди, прича са пуним поуздањем у речи и оно изговорено.

У обраћању јавности поводом Нинове награде, казали сте да је ваша генерација принуђена да се сећа рата. Колико сећање на ратове у бившој Југославији „учитава” у чињенично стање и која од држава у региону предњачи у томе?

Малапарте је рекао да „рат сећања букти међу пораженима”. Када схватимо да је и „чињенично стање” конструкција која служи актуелним односима моћи, када схватимо да се свака „чињеница” користи као подстрек на нова проблематична чињења, онда нам постане јасно да нема те „чињенице” која би на нас остварила „олакшавајући” учинак бивања у „истини”. С обзиром на то, све државе би да се сећају – јер су све државе на овим просторима губитнице. Капитал односи су остварили историјску победу, а начин те победе је да се поражени сећају како је, можда, могло да не буде тако. Насупрот актуелној хистерији и страху да се не сећамо довољно, ја бих рекао да се сећамо и превише, јер нам стварног, актуелног, непосредно живљеног живота, непрестано мањка.

Шта мислите о глобалној ревизији историје, где се релативизују и злочини Холокауста?

Моћни могу да заборављају, да ревидирају, а немоћнима остаје да памте и да рециклирају, надајући се, заувек, да ће се у једном тренутку јавити неко ко ће признати њихово страдање и бивање потчињеним, немоћним. Историјски гледано, јесмо жртве, али начин те жртве је и у томе што се (узалуд) уздамо да ће нас неко чути. А жртве ко жртве, немају глас, будући да су доминиране, оне немају речи којима би комуницирале своју позицију. Наравно, не постоји ни адреса на којој би их се чуло, али то је друго питање.

И претпрошле године били сте близу Нинове награде, али је нисте добили. Препричавано је ваше незадовољство на друштвеним мрежама тим поводом. Колико вам ова награда значи?

Препричава се само оно за шта нам медијски балон нуди лозинке којима можемо да приступимо неком феномену. Нико не прича о књизи, мало ко ју је и прочитао, али повода за трач увек се нађе. Убрзање које живимо налаже нам да брзоплето „знамо”, унапред, како не бисмо морали да мислимо, читамо и ставимо прст на чело. Награда значи онолико колико проширује хоризонт рецепције моје књижевности.

Због чега нисте присуствовали „Постниновским чаролијама” у Дому културе „Студентски град”, где су критичари разговарали са писцима који су били међу кандидатима за ово признање, иако сте добили позив као добитник награде?

Позив на „Чаролије” сам добио пре него што се сазнало да сам ја тај фамозни „добитник”. Имао сам заказано скијање на које сам хтео да одем, први пут у животу. Скијање је тај неки „маркер” класе којој припадаш. Намерно сам хтео да одем на скијање, иако не знам да скијам. Добио сам Нинову награду, па сам одложио то скијање, због ког сам отказао „Постниновске чаролије”. Међутим, једном ћу заиста отићи на скијање.